34.

     Na povratku kući pored njih je sedela žena koja ih je nekako čudno gledala.
     Tiho su razgovarali između sebe.
     "I dalje moram da znam", reče Fenčerč, "a snažno osećam da ti znaš nešto što mi ne govoriš."
     Artur uzdahnu i izvadi parče hartije.
     "Imaš olovku?" upitao je. Počela je da traži okolo i našla jednu.
     "Šta radiš, dušo?" upitala je, pošto je proveo dvadeset minuta mršteći se, žvaćući olovku, pišući po hartiji, precrtavajući, ponovo pišući, ponovo žvaćući olovku i besno grokćući za svoj groš.
     "Pokušavam da se prisetim jedne adrese koju mi je neko svojevremeno dao."
     "Život bi ti bio strašno jednostavniji", rekla je, "kada bi kupio sebi mali adresar."
     Najzad joj je dodao hartiju.
     "Pogledaj ovo."
     Pogledala je. Među svim škrabotinama i isprecrtavanim stvarima nalazile su se reči: 'Planine Kventulus Kvazgar. Servobupstra. Planeta Preliumtarn. Sunce Zars. Galaktički sektor QQ7 Aktiv J Gama.'
     "A šta se tamo nalazi?"
     "Navodno", reče Artur, "poslednja Božja poruka njegovoj tvorevini."
     "To već više liči na ono što treba", reče Fenčerč. "Kako da stignemo tamo?"
     "Ti stvarno...?"
     "Da", reče Fenčerč čvrsto, "stvarno želim da znam."
     Artur pogleda kroz mali, izgrebani prozor od pleksi-stakla na nebo napolju.
     "Izvinite", iznenada reče žena koja ih je čudno gledala, "nadam se da ne mislite da sam nepristojna. Tako se dosađujem na ovim dugim letovima, baš je lepo pričati sa nekim. Ime mi je Enid Kapelsen, iz Bostona sam. Recite mi, da li često letite?"