27.

     "Sve je ovo zaista divno", rekla je Fenčerč dva dana kasnije. "Ali stvarno moram da znam šta mi se desilo. Vidiš, ima između nas ta razlika. Ti si nešto izgubio i ponovo našao, a ja sam našla nešto i to izgubila. Moram to ponovo naći."
     Morala je da iziđe na jedan dan i tako je Artur odredio taj dan za telefoniranje.
     Mjurej Bost Henson bio je novinar u jednom od onih listova sa sitnim idejama i krupnim tiražima. Bilo bi divno kada bismo mogli da kažemo da zbog toga nije bio ništa gori od ostalih, ali, na žalost, to nije bio slučaj. Dogodilo se da je on bio jedini novinar koga je Artur poznavao, pa mu je Artur ipak telefonirao.
     "Arture, stara moja supena kašiko, moja stara srebrna činijo, kako je to strašno neverovatno da mi se javiš. Neko mi reče da si odleteo u svemir ili tome slično."
     Mjurej je imao svoju vrstu jezika za razgovore koju je izmislio za ličnu upotrebu i koju niko nije umeo ni da govori niti makar i da sledi. Teško da je najveći deo svega toga išta značio. Oni parčići koji su nešto značili često su bili tako divno zametnuti da niko ne bi ni primetio kada projure u lavini besmislica. Trenutak kada biste shvatili, kasnije, koji su parčići važni, često je bilo gadan trenutak za sve u vezi s tim.
     "Šta?" upita Artur.
     "Samo glasine, stara moja slonovska kljovo, moj mali kartaški stolu sa zelenom čohom, samo glasine. Verovatno ništa ne znači, ali treba mi koja reč od tebe."
     "Nemam šta da kažem, obični kafanski razgovori."
     "Cvetamo na njima, stara moja veštačka jetro, cvetamo na njima. Osim toga što bi se super uklapalo u jednu od drugih stvari sa ostalim pričama nedelje, tako da bi bilo dovoljno da stavimo tebe kako sve poričeš. Izvini, nešto mi je upravo ispalo iz uha."
     Nastala je kratka pauza, posle koje se Mjurej Bost Henson vratio na vezu, zvučeći iskreno potreseno.
     "Upravo sam se setio", rekao je, "kako sam čudno veče imao sinoć. Svejedno, stari moj, neću da kažem šta, kako ti se dopalo jahanje na Halejevoj kometi?"
     "Nisam", reče Artur uz uzdah, "jahao na Halejevoj kometi.
     "U redu. Kako ti se dopalo nejahanje na Halejevoj kometi?"
     "Bilo je mnogo zgodno, Mjurej."
     Nastala je pauza dok je Mjurej to zapisivao.
     "Za mene je ovo dovoljno dobro, Arture, dovoljno dobro za Etel, mene i piliće. Klapa sa opštom uvrnutošću ove nedelje. Nedelja uvrnutih, razmišljamo da je tako nazovemo. Dobro, ha?"
     "Vrlo dobro."
     "Ima zgodan prizvuk. Prvo imamo tog čoveka na koga uvek pada kiša."
     "Šta?"
     "Potpuna istina, kao čarapin početak. Sve je dokumentovano u njegovoj maloj, crnoj knjizi, sve se poklapa do svake svakcijate zezatorske pojedinosti. Meteo biro sve izbacuje debele ledene banane, a čudni čovečuljci u belim mantilima doleću sa svih strana sveta sa malim lenjirima, kutijicama i kapljicometrima. Taj čovek ti je pčelina butkica, Arture, on ti je sise u ose. On ti je, išao bih tako daleko da to kažem, puni komplet erogenih zona svakog većeg letećeg insekta zapadne polulopte. Zovemo ga Bog Kiša. Fino, ha?"
     "Mislim da sam ga upoznao."
     "Dobro zvuči. Šta si rekao?"
     "Možda sam ga upoznao. Stalno se žali, je li?"
     "Neverovatno! Upoznao si Boga Kiša?"
     "Ako je to isti tip. Rekao sam mu da prekine da se žali i da nekome pokaže svoju knjižicu."
     Na Hensonovom kraju telefonske linije dođe do pauze pune poštovanja.
     "Bogami, učinio si lepu hrpu. Krajnju hrpu si krajnje učinio. Čuj, znaš li koliko turistička kuća plaća tog tipa da ove godine ne ide na Malagu? Hoću da kažem, zaboravi navodnjavanje Sahare i tome slične daveži, tog tipa čeka čitava nova karijera samo da zaobilazi mesta za novac. Taj čovek se pretvara u čudovište, možda ćemo čak morati da sredimo da ga zvizne glavni zgoditak.
     Čuj, možda poželimo da napravimo nešto sa tobom, Arture, Čoveče Koji Je Stvorio Kišnog Boga. Baš zvuči, ha?"
     "Lepo zvuči, ali..."
     "Možda ćemo morati da te fotografišemo ispod poljskog tuša, ali to je u redu. Gde si?"
     "Ovaj, u Ajlingtonu. Čuj, Mjurej..."
     "Ajlington!"
     "Da..."
     "Pa, šta misliš o pravoj uvrnutosti nedelje, ozbiljno iščašenoj stvari. Jesi li išta čuo o onim letećim ljudima?"
     "Ne."
     "Mora da jesi. Ta stvar sva ključa od iščašenosti. Prava ćufteta u avančetu. Meštani non stop telefoniraju da jave o tom paru koji leti po mraku. Šaljemo noću dole svoje momke iz fotolaboratorija da skrpe originalnu fotografiju. Mora da si čuo."
     "Ne."
     "Arture, pa gde si bio? Oh, svemira mu, u redu, imam tvoj odgovor. Ali to je bilo pre više meseci. Čuj, to se ove nedelje dešava svaku noć, stara moja rendalice za sir, odmah na tvom pragu. Taj par tek tako leti po nebu i radi razne stvari. I pri tome ne mislim na gledanje kroz zidove i pretvaranje u gvozdene mostove. Ništa ne znaš?
     "Ne."
     "Arture, bilo je neizrecivo ugodno zadovoljstvo razgovarati sa tobom, žvrngliću moj, ali moram da idem. Poslaću čoveka sa kamerom i gumenim crevom. Daj mi adresu, spreman sam i pišem."
     "Čuj, Mjurej, hteo bih da te zamolim nešto."
     "Izvini, imam puno posla."
     "Hteo bih da saznam nešto o delfinima."
     "Nikakva priča. Prošlogodišnje vesti. Zaboravi ih. Nema ih."
     "Važno je."
     "Čuj, niko to neće ni da pipne. Ne možeš održati priču, znaš, kada je jedina vest produženo odsustvo onoga o čemu se priča. Ionako nije naša teritorija, probaj Nedeljne. Možda oni puste naslov 'Šta se desilo sa pričom ŠTA SE DESILO SA DELFINIMA', tamo, za par godina, negde oko avgusta. Ali šta će iko da učini sada? 'Delfini i dalje nestali'? 'Odsustvo delfina se produžava'? 'Delfini - dalji dani bez njih'? Priča umire, Arture. Leži i oteže svoje nožice u vazduhu i, eno je, ode do velikog, zlatnog klasa na nebu, stari moj šišmišonjo."
     "Mjurej, ne zanima me da li to predstavlja priču. Samo želim da otkrijem kako da stupim u vezu sa onim tipom u Kaliforniji koji tvrdi da zna nešto o tome. Mislio sam da bi ti mogao da mi pomogneš."