27.
"Sve je ovo zaista divno", rekla
je Fenčerč dva dana kasnije. "Ali stvarno moram da znam šta mi se
desilo. Vidiš, ima između nas ta razlika. Ti si nešto izgubio i
ponovo našao, a ja sam našla nešto i to izgubila. Moram to ponovo
naći."
Morala je da iziđe na jedan dan i
tako je Artur odredio taj dan za telefoniranje.
Mjurej Bost Henson bio je novinar u
jednom od onih listova sa sitnim idejama i krupnim tiražima. Bilo
bi divno kada bismo mogli da kažemo da zbog toga nije bio ništa
gori od ostalih, ali, na žalost, to nije bio slučaj. Dogodilo se da
je on bio jedini novinar koga je Artur poznavao, pa mu je Artur
ipak telefonirao.
"Arture, stara moja supena kašiko,
moja stara srebrna činijo, kako je to strašno neverovatno da mi se
javiš. Neko mi reče da si odleteo u svemir ili tome slično."
Mjurej je imao svoju vrstu jezika za
razgovore koju je izmislio za ličnu upotrebu i koju niko nije umeo
ni da govori niti makar i da sledi. Teško da je najveći deo svega
toga išta značio. Oni parčići koji su nešto značili često su bili
tako divno zametnuti da niko ne bi ni primetio kada projure u
lavini besmislica. Trenutak kada biste shvatili, kasnije, koji su
parčići važni, često je bilo gadan trenutak za sve u vezi s
tim.
"Šta?" upita Artur.
"Samo glasine, stara moja slonovska
kljovo, moj mali kartaški stolu sa zelenom čohom, samo glasine.
Verovatno ništa ne znači, ali treba mi koja reč od tebe."
"Nemam šta da kažem, obični kafanski
razgovori."
"Cvetamo na njima, stara moja
veštačka jetro, cvetamo na njima. Osim toga što bi se super
uklapalo u jednu od drugih stvari sa ostalim pričama nedelje, tako
da bi bilo dovoljno da stavimo tebe kako sve poričeš. Izvini, nešto
mi je upravo ispalo iz uha."
Nastala je kratka pauza, posle koje
se Mjurej Bost Henson vratio na vezu, zvučeći iskreno
potreseno.
"Upravo sam se setio", rekao je,
"kako sam čudno veče imao sinoć. Svejedno, stari moj, neću da kažem
šta, kako ti se dopalo jahanje na Halejevoj kometi?"
"Nisam", reče Artur uz uzdah, "jahao
na Halejevoj kometi.
"U redu. Kako ti se dopalo nejahanje
na Halejevoj kometi?"
"Bilo je mnogo zgodno, Mjurej."
Nastala je pauza dok je Mjurej to
zapisivao.
"Za mene je ovo dovoljno dobro,
Arture, dovoljno dobro za Etel, mene i piliće. Klapa sa opštom
uvrnutošću ove nedelje. Nedelja uvrnutih, razmišljamo da je tako
nazovemo. Dobro, ha?"
"Vrlo dobro."
"Ima zgodan prizvuk. Prvo imamo tog
čoveka na koga uvek pada kiša."
"Šta?"
"Potpuna istina, kao čarapin početak.
Sve je dokumentovano u njegovoj maloj, crnoj knjizi, sve se poklapa
do svake svakcijate zezatorske pojedinosti. Meteo biro sve izbacuje
debele ledene banane, a čudni čovečuljci u belim mantilima doleću
sa svih strana sveta sa malim lenjirima, kutijicama i
kapljicometrima. Taj čovek ti je pčelina butkica, Arture, on ti je
sise u ose. On ti je, išao bih tako daleko da to kažem, puni
komplet erogenih zona svakog većeg letećeg insekta zapadne
polulopte. Zovemo ga Bog Kiša. Fino, ha?"
"Mislim da sam ga upoznao."
"Dobro zvuči. Šta si rekao?"
"Možda sam ga upoznao. Stalno se
žali, je li?"
"Neverovatno! Upoznao si Boga
Kiša?"
"Ako je to isti tip. Rekao sam mu da
prekine da se žali i da nekome pokaže svoju knjižicu."
Na Hensonovom kraju telefonske linije
dođe do pauze pune poštovanja.
"Bogami, učinio si lepu hrpu. Krajnju
hrpu si krajnje učinio. Čuj, znaš li koliko turistička kuća plaća
tog tipa da ove godine ne ide na Malagu? Hoću da kažem, zaboravi
navodnjavanje Sahare i tome slične daveži, tog tipa čeka čitava
nova karijera samo da zaobilazi mesta za novac. Taj čovek se
pretvara u čudovište, možda ćemo čak morati da sredimo da ga zvizne
glavni zgoditak.
Čuj, možda poželimo da napravimo
nešto sa tobom, Arture, Čoveče Koji Je Stvorio Kišnog Boga. Baš
zvuči, ha?"
"Lepo zvuči, ali..."
"Možda ćemo morati da te
fotografišemo ispod poljskog tuša, ali to je u redu. Gde si?"
"Ovaj, u Ajlingtonu. Čuj,
Mjurej..."
"Ajlington!"
"Da..."
"Pa, šta misliš o pravoj uvrnutosti
nedelje, ozbiljno iščašenoj stvari. Jesi li išta čuo o onim letećim
ljudima?"
"Ne."
"Mora da jesi. Ta stvar sva ključa od
iščašenosti. Prava ćufteta u avančetu. Meštani non stop
telefoniraju da jave o tom paru koji leti po mraku. Šaljemo noću
dole svoje momke iz fotolaboratorija da skrpe originalnu
fotografiju. Mora da si čuo."
"Ne."
"Arture, pa gde si bio? Oh, svemira
mu, u redu, imam tvoj odgovor. Ali to je bilo pre više meseci. Čuj,
to se ove nedelje dešava svaku noć, stara moja rendalice za sir,
odmah na tvom pragu. Taj par tek tako leti po nebu i radi razne
stvari. I pri tome ne mislim na gledanje kroz zidove i pretvaranje
u gvozdene mostove. Ništa ne znaš?
"Ne."
"Arture, bilo je neizrecivo ugodno
zadovoljstvo razgovarati sa tobom, žvrngliću moj, ali moram da
idem. Poslaću čoveka sa kamerom i gumenim crevom. Daj mi adresu,
spreman sam i pišem."
"Čuj, Mjurej, hteo bih da te zamolim
nešto."
"Izvini, imam puno posla."
"Hteo bih da saznam nešto o
delfinima."
"Nikakva priča. Prošlogodišnje vesti.
Zaboravi ih. Nema ih."
"Važno je."
"Čuj, niko to neće ni da pipne. Ne
možeš održati priču, znaš, kada je jedina vest produženo odsustvo
onoga o čemu se priča. Ionako nije naša teritorija, probaj
Nedeljne. Možda oni puste naslov 'Šta se desilo sa pričom ŠTA SE
DESILO SA DELFINIMA', tamo, za par godina, negde oko avgusta. Ali
šta će iko da učini sada? 'Delfini i dalje nestali'? 'Odsustvo
delfina se produžava'? 'Delfini - dalji dani bez njih'? Priča
umire, Arture. Leži i oteže svoje nožice u vazduhu i, eno je, ode
do velikog, zlatnog klasa na nebu, stari moj šišmišonjo."
"Mjurej, ne zanima me da li to
predstavlja priču. Samo želim da otkrijem kako da stupim u vezu sa
onim tipom u Kaliforniji koji tvrdi da zna nešto o tome. Mislio sam
da bi ti mogao da mi pomogneš."