24.

     Srećom je u uličici vukla snažna struja nagore, jer Artur već duže nije radio takve stvari, ili bar ne namerno, a reč je o tome da to baš nikako ne smete da pokušavate namerno.
     Oštro je poleteo naniže, zamalo zadobivši gadan lom vilice na pragu, preturio se u vazduhu, tako naglo zapanjen neopisivo glupom stvari koju je upravo učinio da je potpuno zaboravio da udari u tle, pa nije ni udario.
     Fini trik, pomislio je, samo ako znaš da ga izvedeš.
     Tlo mu je preteći visilo nad glavom.
     Nastojao je da ne razmišlja o tlu, o tome kako je neobično veliko i koliko bi ga povredilo kada bi odlučilo da prestane da visi nad njim i iznenada palo na njega. Pokušao je, umesto toga, da misli na prijatne stvari vezane za lemure, što je bilo baš ono pravo, jer trenutno nije mogao tačno da se seti šta je to lemur, da li je to jedna od onih stvari što nailaze u ogromnim, veličanstvenim čoporima preko ravnica ili čega ono već beše, ili je to pak neka divlja živuljka, tako da je bilo baš zeznuto misliti o njima lepe stvari, a da ne razviješ ono gnusno osećanje dobre volje prema svim stvarima i sve to dobro zaposlilo mu je um dok je telo pokušavalo da mu se prilagodi činjenici da ne dodiruje ništa.
     Celofanski omot sa oznakom čokolade 'Mars' proleprša uličicom.
     Posle nečega što je ličilo na trenutak oklevanja i nedlučnosti on najzad dopusti vetru da ga propusti, lepršavog, između njega i tla.
     "Arture..."
     Tle je i dalje zlokobno visilo nad njegovom glavom i on pomisli da je verovatno došao trenutak da nešto učini s tim u vezi, recimo da lagano počne da pada u smeru suprotnom od njega, što je i učinio. Lagano. Lagano. Vrlo, vrlo lagano.
     Dok je padao lagano, vrlo, vrlo lagano, zatvorio je oči - pažljivo, da ništa ne poremeti.
     Osećaj da mu se oči zatvaraju prostrujao mu je kroz čitavo telo. Pošto mu je stigao do stopala, kada je čitavo telo bilo upozoreno na činjenicu da su mu oči sada zatvorene tako da nije osetilo paniku zbog toga, lagano, vrlo, vrlo lagano okrenuo je telo u jednom smeru, a um u drugom.
     To bi trebalo da sredi problem sa tlom.
     Sada je mogao jasno da oseti vazduh, koji je veselo ćarlijao oko njega, uznemiren činjenicom da se on nalazi tu, pa je lagano, vrlo, vrlo lagano, kao da stiže iz dubokog i dalekog sna, otvorio oči.
     Leteo je i ranije, razume se, leteo je mnogo puta na Krikitu, sve dok nije načisto pobrljavio od ptičjih razgovora, ali ovo je bilo drugačije.
     Ovde se nalazio na sopstvenom svetu, mirnom i bez galame, odvojen od slabašnog treperenja koje se može pripisati mnoštvu stvari, zato što je bio u vazduhu.
     Deset ili petnaest stopa pod njim bio je tvrdi asfalt, a nekoliko jardi udesno žute ulične svetiljke Gornje ulice.
     Srećom, uličica je bila mračna zbog toga što je svetiljka koja je trebalo da je obasjava bila povezana sa domišljato načinjenom vremenskom sklopkom, što će reći da se palila neposredno pre ručka i gasila pred veče. Bio je, dakle, bezbedno obavijen velom tame.
     Lagano, vrlo, vrlo lagano podigao je glavu ka Fenčerč, koja je ćutke stajala zapanjena i bez daha, dok joj se obris ocrtavao u gornjim vratima.
     Lice mu se nalazilo na nekoliko inča od njenog.
     "Upravo sam se spremala da te pitam", rekla je dubokim, drhtavim glasom, "šta to radiš. Ali onda sam shvatila da vidim šta, u stvari, radiš. Leteo si. Pa mi se učinilo", nastavila je posle kraće pauze pune čuđenja, "da je to malčice glupo pitanje."
     Artur reče: "Umeš li i ti to da radiš?"
     "Ne."
     "Da li bi htela da pokušaš?"
     Ugrizla se za usnu i zavrtela glavom, ne toliko da bi rekla ne, već iz čiste zapanjenosti. Tresla se kao prut.
     "Sasvim je lako", navaljivao je Artur, "ako ne znaš kako ćeš. To je bitna pojedinost. Nemoj nikako biti sigurna kako to radiš."
     Tek da bi joj pokazao koliko je to lako, odlepršao je uličicom, vrlo dramatično sunuo naviše i dolelujao nazad do nje poput novčanice na dašku vetra.
     "Pitaj me kako sam to izveo."
     "Kako... si to izveo?"
     "Pojma nemam. Nemam blage veze."
     Slegla je zbunjeno ramenima. "Pa, kako onda mogu ja...?"
     Artur se doleluja još malo niže i ispruži ruku.
     "Hteo bih da pokušaš", rekao je, "da mi staneš na ruku. Samo jednom nogom."
     "Šta?"
     "Probaj."
     Nemirno, uz oklevanje, gotovo kao da pokušava da stane na ruku nekome ko stoji usred vazduha, stala mu je na ruku.
     "A sad drugom."
     "Šta?"
     "Prebaci težinu sa druge noge."
     "Ne mogu."
     "Pokušaj."
     "Ovako?"
     "Ovako."
     Nemirno, uz oklevanje, gotovo kao da... Prestala je da govori sebi na šta liči to što radi zato što je imala osećaj da uopšte ne želi da zna.
     Uprla je pogled vrlo čvrsto na oluk krova napuštene robne kuće na drugoj strani puta, koji ju je uznemiravao već nedeljama zato što je bilo očigledno da samo što se nije srušio, i ona se pitala hoće li iko da preduzme nešto s tim u vezi i da li bi, u stvari, ona trebalo da kaže nekome za to i na trenutak nije razmišljala da stoji na rukama nekoga ko ne stoji ni na čemu.
     "A sada", reče Artur, "prebaci težinu sa leve noge."
     Pomislila je na to da robna kuća pripada kompaniji za proizvodnju tepiha čiji se ured nalazio iza ugla i prebacila težinu sa leve noge, tako da bi stvarno trebalo da ode i da im kaže za oluk.
     "A sada", reče Artur, "prebaci težinu sa desne noge."
     "Ne mogu."
     "Pokušaj."
     Nikada ranije nije videla oluk iz ovog ugla i sada joj se učinilo da su blato i otpaci koji su se prikupili tamo gore, u stvari, možda ptičje gnezdo. Kada bi se samo još malo nagla napred i prebacila težinu sa desne noge, verovatno bi mogla da vidi bolje.
     Artur se uplaši kada vide da neko dole u uličici pokušava da joj ukrade bicikl. Nikako nije želeo da se upusti u raspravu u tom posebnom trenutku i nadao se da će tip čitavu stvar obaviti tiho i bez dizanja pogleda.
     Imao je ćutljivi, prepredeni izraz nekoga ko se izveštio u krađi bicikla po uličicama i već se navikao da ne nailazi na vlasnike kako lebde u vazduhu nekoliko stopa iznad njih. Uživao je u obe te navike i bacio se na posao marljivo i sa usredsređenošću, a kada je otkrio da je bicikl nepopustljivo vezan kolutom volframovog karbida za gvozdenu šipku usađenu u beton, mirno je ispustio vazduh iz oba njegova točka i produžio svojim putem.
     Artur takođe ispusti dugo zadržavani dah.
     "Gle kakvo sam ti našla parče ljuske od jaja", reče mu Fenčerč u uho.