5.

     'Autostoperski vodič kroz Galaksiju' moćan je organ. Zaista, njegov uticaj toliko je veliki da su se morala postaviti stroga pravila kako njegovo osoblje ne bi počelo da ga zloupotrebljava. Zbog toga, nijednom od tih terenskih istraživača nije dozvoljeno da prihvata ikakve usluge, popuste ili posebne tretmane bilo koje vrste za svoje usluge, izuzev: a) ako su napravili bona fide pokušaj da plate za uslugu na normalan način; b) ako bi im život inače bio ugrožen; c) ako im je baš stalo da to urade.
     Pošto je pozivanje na treće pravilo značilo i raskid sa uredništvom, Ford je uvek najviše voleo da se zavitlava sa prva dva.
     Izišao je na ulicu, žustro koračajući.
     Vazduh je bio zagušljiv, ali on je to voleo, zato što je to bio zagušljivi gradski vazduh, pun uzbudljivo neprijatnih mirisa, opasne muzike i udaljenih zvukova zaraćenih policijskih plemena.
     Nosio je svoju torbu i lako ju je njihao, tako da je mogao dobro da zamahne na svakoga ko bi pokušao da mu je uzme bez pitanja. Ona je sadržala sve što je posedovao, što u ovom trenutku nije bilo mnogo.
     Jedna limuzina projuri ulicom, krivudajući između hrpa zapaljenog đubreta, i prestravi neku staru tovarnu životinju koja joj uz kreštanje odskoči sa puta, ulete u prozor prodavnice biljnih lekova, uključi zavijajući alarm, a zatim odglumi pad niz stepenice malog pasta-restorana jer je znala da će je tamo fotografisati i nahraniti.
     Ford je koračao prema severu. Razmišljao je kako verovatno ide u pravcu kosmodroma, ali to je pomišljao i ranije. Znao je da se kreće delom grada u kom se planovi često i naglo menjaju.
     "Da li bi voleo da se dobro zabaviš?" upita glas sa nekog ulaza.
     "Koliko mi je poznato", reče Ford, "već se dobro zabavljam. Hvala."
     "Jesi li bogat?" upita glas.
     Okrenuo se i otvorio ruke širokim pokretom. "Da li izgledam kao bogataš?" odvratio je pitanjem.
     "Ne znam", reče devojka. "Možda, a možda i ne. Možda ćeš se obogatiti. Imam posebnu uslugu za bogate..."
     "Je li?" upita Ford, zainteresovan, ali oprezan. "A to je?"
     "Kažem im da je u redu što su bogati."
     Sa prozora visoko iznad njih eruptirala je paljba iz vatrenog oružja, ali bio je to samo jedan basista koga su upucali zato što je tri puta uzastopce odsvirao pogrešan rif, a u gradu Han Dold jedan basista ne vredi ni po lule duvana.
     Ford zastade i zaviri u mračni prolaz.
     "Šta im uradiš?"
     Devojka se nasmeja i kroči malo iz senke. Bila je visoka i imala je onu vrstu kontrolisane stidljivosti koja predstavlja sjajan trik, samo ako umeš da je izvedeš.
     "To je moja velika tačka", rekla je. "Imam magistraturu iz socijalne ekonomike i umem da budem vrlo ubedljiva. Ljudi to vole. Naročito u gradu."
     "Gusnarg", reče Ford Prefekt, što je naročita betelgezijska reč koju je koristio uvek kada je znao da treba nešto da kaže, ali nije znao šta.
     Seo je na stepenice, izvadio iz torbe bocu starog džanksa i peškir. Otvorio je bocu i obrisao grlić peškirom, što je imalo suprotno dejstvo od onoga koje je nameravao, jer je stari džanks trenutno pobio milione klica koje su gradile složenu i prosvetljenu civilizaciju na smrdljivijim mestima njegovog peškira.
     "Hoćeš malo?" upitao je, pošto je sam popio gutljaj.
     Slegla je ramenima i prihvatila ponuđenu bocu.
     Neko vreme su sedeli i mirno osluškivali halabuku provalnih alarma u susednom bloku.
     "Kako se ispostavlja, duguju mi silnu gomilu love", reče Ford, "pa ako se ikada dograbim toga, mogu li možda tada da dođem i da te vidim?"
     "Naravno, biću ovde", reče devojka. "A koliko mnogo?"
     "Zaostalu platu od petnaest godina unazad."
     "Za?"
     "Pisanje dve reči."
     "Zarkone", reče devojka. "Pa za koju ti je od njih dve trebalo toliko dugo?"
     "Za onu prvu. Kada sam nju imao, druga je sama došla posle jednog ručka."
     Ogromni komplet elektronskih bubnjeva izlete kroz prozor visoko iznad njih i raspršta se u parčiće na ulici pred njima.
     Uskoro je postalo očigledno da je neki od provalničkih alarma u susednom bloku namerno aktiviralo jedno policijsko pleme da bi postavilo zasedu drugom. Kola vrištećih sirena jurila su prema toj oblasti, samo da bi ih zaskočili kopteri koji su grmeći stizali kroz vazduh između gradskih blokova sličnih planinama.
     "U stvari", reče Ford, koji je sada morao da viče ne bi li nadjačao halabuku, "nije bilo baš tako. Napisao sam strašno mnogo, ali su mi sve to isekli."
     Izvadio je svoj primerak 'Vodiča' iz torbe.
     "A onda je, povrh svega, još i planeta uništena", povikao je. "Baš vredan posao, eh? Ali još mi duguju platu."
     "Radiš za tu stvar?" dreknu devojka u odgovor.
     "Da."
     "Super fora."
     "Hoćeš da vidiš stvari koje sam napisao?" povikao je. "Pre nego što ih obrišu? Novo izdanje treba da bude objavljeno večeras preko mreže. Neko do sada mora da je otkrio da je planeta na kojoj sam proveo petnaest godina uništena. Propustili su to prilikom poslednje dopune, ali ne može zauvek da izmiče njihovoj pažnji."
     "Postaje nemoguće razgovarati, zar ne?"
     "Šta?"
     Iznad njih se sada nalazio kopter koji je, izgleda, bio uključen u jedan od bočnih okršaja protiv benda na spratu. Dim se dizao iz zgrade. Snimatelj zvuka visio je sa prozora na vrhovima prstiju, a pobesneli gitarista mu je tukao po prstima zapaljenom gitarom. Helikopter je pucao na sve redom.
     "Možemo li da pođemo?"
     Pošli su niz ulicu, dalje od buke. Naleteli su na trupu jednog uličnog pozorišta koja je pokušala da za njih izvede kratak komad o problemima života u centru grada, ali je onda odustala i nestala u malom restoranu u koji je nedavno otišla tovarna životinja.
     Sve to vreme, Ford je kuckao po tastaturi 'Vodiča'. Ušli su u jedan bočni prolaz. Ford sede na kantu za smeće, a informacije počeše da teku ekranom 'Vodiča'.
     Pronašao je svoju stavku.
     Zemlja: uglavnom bezopasni.
     Gotovo trenutno ekran se pretvori u masu sistemskih poruka.
     "Evo ga", reče on.
     Molimo, sačekajte, govorila je poruka. Podaci se dopunjuju preko sub-eta mreže. Ovaj podatak se menja. Sistem neće raditi sledećih deset sekundi.
     Na kraju prolaza lagano promače čelično siva limuzina.
     "Hej, slušaj", reče devojka, "ako te plate, potraži me. Ja sam radnica, a tamo su ljudi kojima sam potrebna. Moram da idem."
     Odbacila je Fordova napola artikulisana protivljenja i ostavila ga da sedi ojađen na kanti za smeće, pripremajući se da vidi kako će veliki deo njegovog radnog veka elektronskim putem biti zbrisan u etar.
     Napolju, na ulici, stvari su se malo primirile. Policijska bitka preselila se prema drugim sektorima grada, dva preživela člana rok-grupe složila su se da priznaju jedan drugome muzičke razlike i da produže solo karijere, trupa uličnog teatra ponovo se pojavila iz pasta-restorana zajedno sa tovarnom životinjom, govoreći joj da će je odvesti do bara u kom će se prema njoj odnositi sa više poštovanja, a nešto dalje čelično siva limuzina tiho se parkirala kraj ivičnjaka.
     Devojka pojuri prema njoj.

     Iza nje, u tami prolaza, zeleno, treptavo blistanje kupalo je lice Forda Prefekta, dok su mu se oči lagano širile od zaprepašćenja.
     Jer tamo gde je očekivao da neće naći ništa drugo do obrisanu, zatvorenu stavku, potekla je neprekidna struja informacija - tekstovi, dijagrami, prikazi i slike, dirljivi opisi surfa po plažama Australije, jogurta po grčkim ostrvima, restorana koje je trebalo izbeći po Los Anđelesu, poslova sa menjanjem valute koje je trebalo izbeći u Istambulu, vremena koje je trebalo izbeći u Londonu, barova do kojih je trebalo otići po svaku cenu. Strane i strane toga. Sve je bilo tu, sve što je ikada napisao.
     Mršteći se sa sve dubljim nerazumevanjem, išao je napred-nazad po tekstu, zastajući tu i tamo po raznim stavkama.
     Saveti za svemirce u Njujorku:
     Sletite gde god vas volja, u Central Park, bilo gde. Nikoga neće biti briga, niko vas neće čak ni primetiti.
     Preživljavanje: nađite smesta posao kao taksista. Posao taksiste je da vozi ljude gde god ovi to požele u velikim, žutim mašinama zvanim taksi. Ne brinite ako ne znate kako mašina radi i ne govorite jezik, ne razumete se u geografiju, pa čak ni u fizičke osnove terena, a na glavi vam rastu velike zelene antene. Verujte, to je najbolji način da ne postanete sumnjivi.
     Ako vam je telo stvarno čudno, pokušajte da se pokazujete narodu po ulicama za novac.
     Amfibijski oblici života sa nekog od svetova sistema Svuling, Noksios ili Nausalija naročito će uživati u Ist Riveru, za koju se priča da je bogatija divnim, životodavnim, hranljivim sastojcima od najfinijih i najvirulentnijih laboratorijskih sluzi koje su do sada stvorene.
     Zabava: ovo je veliki odeljak. Nemoguće je doći do više zabave bez elektrokucije centara za zadovoljstvo.
     Ford pritisnu prekidač na kom je pisalo 'Izvršni mod u pripravnosti' umesto sada staromodnog 'Stend baj', što je tako davno zamenilo ružno i preistorijsko 'Isklj.'
     Bila je to planeta čije je potpuno uništenje gledao, gledao sopstvenim očima, ili, tačnije, pošto je bio zaslepljen paklenim udarom vazduha i svetlosti, osetio pod sopstvenim nogama kada je tle počelo da ga udara poput čekića, da se trza, urla, zahvaćeno plimskim talasima energije koja je kuljala sa užasnih, žutih vogonskih brodova. A onda, najzad, pet sekundi posle trenutka koji je odredio kao poslednji moguć, usledila je blaga, lelujava mučnina dematerijalizacije dok su on i Artur Dent u vidu zraka poput prenosa sportske emisije podizani kroz atmosferu.
     Nije bilo greške, nije moglo da je bude. Zemlja je bila neopozivo uništena. Neopozivo, neopozivo. Skuvana i raznesena po svemiru.
     Pa ipak, ovde se - ponovo je aktivirao 'Vodič' - nalazila njegova sopstvena stavka o tome kako se možete dobro zabaviti u Burnmatu, pokrajina Dorset, u Engleskoj, kojom se uvek ponosio kao jednom od najbaroknijih maštarija koje je ikada stvorio. Ponovo ju je pročitao i protresao glavom u najčistijem zaprepašćenju.
     Iznenada je shvatio u čemu je odgovor na problem: nešto se čudno dešavalo; a ako se već nešto čudno dešavalo, pomisli on, onda je želeo da se to dešava njemu.
     Ugurao je 'Vodič' nazad u torbu i požurio ponovo na ulicu.
     Dok je opet išao na sever, prošao je pokraj sive limuzine parkirane kraj ivičnjaka, a iz obližnjeg ulaza čuo je nežni glas: "To je u redu, dušo, stvarno je u redu, moraš da naučiš da ti bude drago zbog toga. Pogledaj kako je zasnovana čitava ekonomija..."
     Ford se isceri, obiđe sledeći blok koji je sada bio sav u plamenu, pronađe policijski helikopter koji je stajao na ulici nečuvan, provali u njega, veza se pojasevima, ukrsti prste i nestručno ga podiže u nebo.
     Zastrašujuće se tumbao između kanjonskih zidova grada, a kada ih se jednom otarasio, vinuo se kroz crne i crvene pokrove oblaka koji su večito visili nad njim.
     Deset minuta kasnije, dok su sve sirene koptera urlale, a njegova brzometna topovska vatra sipala nasumce po oblacima, Ford Prefekt se sjuri na tle između kranova i sletnih svetiljki kosmodroma Han Dold, gde se spustio poput gigantske, prestravljene i veoma bučne mušice.
     Pošto ga nije previše oštetio, uspeo je da ga trampi za kartu prve klase za sledeći brod koji je napuštao sistem i spustio se u jedno od njegovih ogromnih, naduvenih, mekih sedišta.
     Ima to da bude zabavno, pomisli on, dok je brod tiho treptao kroz suluda rastojanja dubokog svemira, a kabinska posluga se razmahivala u svoj svojoj ekstravagantnosti.
     "Da, molim", odgovarao je poslužiteljima kad god bi skliznuli do njega, nudeći mu bilo šta.
     Nasmešio se nekom neobičnom, suludom radošću dok je listao tajanstveno obnovljenu stavku o planeti Zemlji. Imao je veliki, nedovršen posao za koji će sada moći da se pobrine i bio je izuzetno zadovoljan što mu je život iznenada ponudio ozbiljnu svrhu.
     Iznenada je shvatio da se pita gde li je Artur Dent i da li i on zna za novost.
     Artur Dent se nalazio na hiljadu četiri stotine trideset sedam svetlosnih godina odatle, u jednom sabu, i bio je sav kao na iglama.
     Iza njega, na zadnjem sedištu, sedela je devojka zbog koje je tresnuo glavom u vrata dok je ulazio. Nije znao da li je to zbog toga što je posredi bila prva ženska osoba njegove vrste na koju je spustio pogled tokom poslednjih godina, ili koliko je već prošlo, ali ga je ošamutila sa, sa... Pa ovo je besmisleno, rekao je sebi. Sredi se, kazao je sebi. Nisi, nastavio je najčvršćim unutrašnjim glasom koji je mogao da postigne, u pribranom i racionalnom stanju. Upravo si stopirao sto hiljada svetlosnih godina preko Galaksije, veoma si umoran, malo zbunjen i izuzetno ranjiv. Opusti se, bez panike, usredsredi se na duboko disanje.
     Okrenuo se na sedištu.
     "Jeste li sigurni da je sa njom sve u redu?"
     Osim činjenice da je, za njega, bila srceparajuće divna, mogao je da razazna vrlo malo; nije video koliko je visoka, koliko stara, koja joj je tačno boja kose. Niti je mogao da je zamoli da ispriča nešto o sebi, jer je, na žalost, bila potpuno bez svesti.
     "Samo je drogirana", rekao je njen brat i slegao ramenima, ne skrećući pogled sa puta pred sobom.
     "I to je u redu?" upita Artur uplašeno.
     "Baš me briga", reče ovaj.
     "Ah", reče Artur. "Ovaj...", dodade pošto je jedan trenutak razmišljao.
     Do tog časa razgovor je tekao zapanjujuće loše.
     Posle početne razmene pozdrava, on i Rasel - tako se, naime, zvao brat divne devojke, a to ime uvek je u Arturovom umu prizivalo sliku zdepastog muškarca plavih brkova i fenirane kose, koji će na najmanju provokaciju početi da nosi večernje odelo i lažni prednji deo košulje, a zatim će biti potrebna sila da bi se sprečio da komentariše bilijarske mečeve - brzo su otkrili da se jedan drugome nimalo ne dopadaju.
     Rasel je bio zdepast. Imao je plave brkove. Kosa mu je bila fina i fenirana. No, da bi bio pošten prema njemu - mada Artur nije video nikakvu potrebu za time, izuzev uzimanja čitave stvari kao čiste mentalne vežbe - i on sam, Artur, izgledao je prilično bedno. Čovek ne može da pređe sto hiljada svetlosnih godina, uglavnom po tuđim odeljcima za prtljag, a da se malo ne izanđa - a Artur se mnogo izanđao.
     "Nije ona drogoš", reče Rasel iznenada, kao da očigledno misli da neko drugi u kolima jeste. "Primila je sredstvo za umirenje."
     "Ali to je strašno", reče Artur i okrete se da bi je ponovo pogledao. Kao da se malo promeškoljila, a glava joj je skliznula postrance na rame. Tamna kosa pala joj je preko lica i zaklonila ga.
     "Šta joj je, je li bolesna?"
     "Nije", reče Rasel. "Samo je u potpunosti luda."
     "Šta?" upita Artur prestravljeno.
     "Ošinuta, potpuno uvrnuta. Vozim je nazad u bolnicu da im kažem da ponovo pokušaju. Pustili su je napolje dok je još mislila da je bodljikavo prase."
     "Bodljikavo prase?"
     Rasel oštro zatrubi sirenom prema kolima koja su izletela iza okuke prema njima, presekla im put i naterala ih da skrenu. Činilo se da više voli kad je besan.
     "Pa dobro, možda ne baš bodljikavo prase", rekao je pošto se ponovo primirio. "Iako bi verovatno bilo jednostavnije da jeste. Kad neko misli da je bodljikavo prase, verovatno mu naprosto daš ogledalo i koju sliku bodljikavih prasića, pa mu kažeš da sam sredi stvari i da ponovo dođe kada mu bude bolje. Ako ništa drugo, medicina ume da se snađe sa time, u tome je stvar. Ali izgleda da to nije dovoljno za Feni."
     "Feni...?"
     "Znaš šta sam joj kupio za Božić?"
     "Ovaj, ne."
     "'Blekov medicinski rečnik'."
     "Lep poklon."
     "Tako sam i ja mislio. Ima na hiljade bolesti u njemu, sve po abecednom redu."
     "Kažeš da se zove Feni?"
     "Aha. Biraj, rekoh joj. Sve što se ovde nalazi može da se sredi. Mogu se prepisati odgovarajući lekovi. Ali ne, ona mora da ima nešto posebno. Samo da oteža život. Znaš, takva je bila i u školi."
     "Je li?"
     "Bila je. Pala je dok je igrala hokej i slomila kost za koju niko nikada nije čuo."
     "Shvatam koliko to može biti neprijatno", reče Artur sumnjičavo. Bio je prilično razočaran kada je otkrio da joj je ime Feni. Bilo je to tako luckasto, nemaštovito ime, kakvo bi neka nezgrapna tetka usedelica odabrala za sebe zato što ne može da podnese ime Fenela.
     "Ne, reč je o tome da nije bilo simpatično", nastavio je Rasel, "a i stvarno me je malo nerviralo. Posle je hramala mesecima."
     Usporio je.
     "Ovo je tvoja raskrsnica, zar ne?"
     "Ah, ne", reče Artur. "Pet milja dalje. Ako je u redu."
     "U redu je", reče Rasel posle najkraće moguće pauze ne bi li njome pokazao da nije u redu.
     U stvari, to je bila Arturova raskrsnica, ali nije mogao da ode, ne saznavši još nešto o toj devojci koja ga je toliko opčinila, iako se nije čak ni probudila. I sledeća dva sporedna puta će moći da mu posluže.
     Svi su oni vodili do naselja koje mu je bilo dom, iako je oklevao da zamisli šta će tamo naći. Poznati međaši promicali su u tami poput sablasti, izazivajući onu drhtavicu kakvu stvaraju samo vrlo, vrlo normalne stvari ugledane tamo gde je um nespreman za njih i u nepoznatoj svetlosti.
     Po njegovoj ličnoj vremenskoj lestvici, koliko je uspevao da proceni, proteklo je osam godina otkako je otišao da živi pod tuđinskom rotacijom dalekih sunaca, ali mogao je samo da nagađa o tome koliko je vremena prošlo ovde. Zaista, događaji koji su se odigrali bili su van njegovog iscrpljenog poimanja, jer ova planeta, njegov dom, ne bi trebalo da bude ovde.
     Pre osam godina, u vreme ručka, njegovu planetu su uništili, u potpunosti razorili ogromni, žuti, vogonski brodovi koji su lebdeli na nebu ručka kao da su zakoni gravitacije samo lokalni propis, a njihovo kršenje ništa više od pogrešnog parkiranja.
     "Opsena", reče Rasel.
     "Šta?" upita Artur, izbačen iz toka sopstvenih misli.
     "Kaže da pati od čudnovate opsene da živi u stvarnom svetu. Ne vredi joj govoriti da i živi u stvarnom svetu, jer onda samo kaže da opsene zbog toga i jesu čudne. Ne znam za tebe, ali mene takvi razgovori prilično zamaraju. Daj joj tablete i pišni po pivo, eto šta ja odgovaram. Hoću da kažem, postoji granica do koje čovek može da se zavitlava, zar ne?"
     Artur se namršti, ne prvi put.
     "Pa..."
     "Pa onda, svi ti njeni snovi i noćne more. A doktori samo vezu o čudnim skokovima u njenim moždanim talasima."
     "Skokovima?"
     "Ovo", reče Feni.
     Artur se hitro okrete na sedištu i zagleda u njene iznenada otvorene, ali u potpunosti prazne oči. Šta god da je gledala, to nije bilo u kolima. Oči joj zaigraše, glava joj se jednom trže, a onda je mirno nastavila da spava.
     "Šta je rekla?" pitao je bojažljivo.
     "Rekla je 'ovo'."
     "Ovo šta?"
     "Ovo šta? Otkud, do đavola, ja znam? Ovo bodljikavo prase, ovo parče cevi za dimnjak, ovo što je ostalo od drugog para klešta don Alfonsa. Ona je u potpunosti luda, učinilo mi se da sam to već pomenuo."
     "Kao da te nije baš mnogo briga za to." Artur je pokušao da to izgovori što je mogao nehajnije, ali izgleda da nije upalilo.
     "Slušaj, baćo..."
     "U redu, izvinjavam se. Ne tiče me se. Nisam tako mislio", odvrati Artur. "Znam da ti je mnogo stalo, očigledno", dodao je, lažući. "Znam da moraš nekako da se snađeš s tim. Ali moraš da me izviniš. Upravo sam doputovao autostopom sa druge strane magline Konjska Glava."
     Besno je gledao kroz prozor.
     Bio je zapanjen da ga od svih osećanja, koja su se borila za prostor u njegovoj glavi, ove noći kada se vratio kući za koju je mislio da je zauvek nestala, najviše obrvava opsednutost tom neobičnom devojkom o kojoj nije znao ništa osim da mu je rekla 'ovo' i da mu je njen brat antipatičniji od Vogona.
     "I tako, ovaj, kakvi su bili skokovi, ti skokovi koje si pomenuo?" produžio je najbrže što je mogao.
     "Čuj, to mi je sestra, ne znam zašto ti uopšte sve to pričam..."
     "U redu, žao mi je. Možda je bolje da iziđem. Ovo je..."
     U trenutku kada je to rekao, stvar je postala nemoguća, jer je oluja koja je prošla preko njih ponovo nagrnula svom žestinom. Munje su se spajale jedna u drugu preko neba, a neko kao da je sipao na njih kroz sito nešto što je strašno podsećalo na Atlantski okean.
     Rasel opsova; nekoliko sekundi pažljivo je okretao volan dok je nebo tuklo po njima. Iskalio je bes tako što je gnevno ubrzao da bi zaobišao jedan kamion sa oznakom 'MekKenin prevoz po svakom vremenu'. Napetost je opadala kako je kiša prestajala.
     "Sve je počelo onim poslom sa agentom CIA-e koga su našli u rezervoaru, kada su svi imali one halucinacije, sećaš li se?"
     Artur se upita na trenutak da li da ponovo pomene da je upravo doputovao autostopom sa druge strane magline Konjska Glava, pa je zbog toga, kao i iz nekih drugih, raznoraznih, međusobno povezanih i zapanjujućih razloga pomalo van dodira sa nedavnim događajima, ali je zaključio da bi time samo još više zamutio stvari.
     "Ne", rekao je.
     "To je bio trenutak kada je pukla. Bila je u nekom kafiću. Rikmansvort. Ne znam šta je tamo radila, ali je tamo bila kada je pukla. Navodno je ustala, smireno izjavila da je prošla kroz neko izuzetno otkrovenje, malo se zanela, izgledala je nekako smušeno, a onda se uz vrisak sručila u sendvič sa jajima."
     Artur se lecnu. "Strašno mi je žao što to čujem", reče on ukočeno.
     Rasel ispusti nekakav groktavi zvuk.
     "A šta je", upita Artur u pokušaju da nekako poveže stvari, "agent CIA-e radio u rezervoaru?"
     "Plutao je gore-dole, razume se. Bio je mrtav."
     "Ali šta..."
     "Ma hajde, sećaš se valjda tih stvari. Halucinacija. Svi su kazali da je nameštaljka CIA-e koja je vršila opite sa ratnim drogama ili tako nešto. Neka suludnjačka teorija tvrdila je da je mnogo jeftinije i delotvornije, umesto da izvršiš invaziju na drugu zemlju, da nateraš sve da misle kako je invazija stvarna."
     "A kakve su to tačno bile halucinacije...?" upita Artur vrlo tihim glasom.
     "Kako to misliš, kakve halucinacije? Pričam o čitavoj onoj tarapani sa velikim žutim brodovima, kada su svi pošašaveli i govorili da ćemo izginuti, a onda - plop, svi nestadoše kada je dejstvo prestalo. CIA je sve poricala, što znači da mora da je istina."
     U Arturovoj glavi malo se zavrtelo. On rukom dograbi nešto da bi se primirio, i to dograbi čvrsto. Usta su mu se blago otvarala i zatvarala kao da mu je na umu nešto što hoće da kaže, ali ništa nije izlazilo.
     "Međutim", nastavio je Rasel, "koja god droga da je bila posredi, kod Feni se, izgleda, nije tako brzo istrošila. Hteo sam da tužim CIA-u, ali moj prijatelj advokat reče mi da bi to bilo kao da napadneš ludnicu naoružan bananom, i tako..."
     "Vogoni...", zaskičao je Artur. "Žuti brodovi... nestali?"
     "Pa, razume se, bili su halucinacije", reče Rasel i čudno se zagleda u Artura. "Pokušavaš li da kažeš da se ne sećaš ničega? Pa gde si bio dosad, za ime sveta?"
     Za Artura je to bilo tako zapanjujuće dobro pitanje da je napola skučio na sedištu od šoka.
     "Hriste!!!" vrisnu Rasel, boreći se da zadrži kontrolu nad kolima koja naglo počeše da klize. On skrenu sa puta kamionu iz suprotnog smera i slete na travnati teren kraj puta. Kada su se kola trgla i zaustavila, devojka na zadnjem sedištu polete na Raselovo sedište, da bi se potom nespretno smandrljala nazad.
     Artur se prestravljeno okrete.
     "Je li s njom sve u redu?" zamucao je.
     Rasel besno provuče ruke kroz feniranu kosu. Pogladio je plave brkove, pa se okrenuo Arturu.
     "Hoćeš li, molim te", rekao je, "da pustiš tu ručnu kočnicu?"