32.

     Duboka rika okeana.
     Razbijanje talasa o obale silnije nego što to um može da predstavi.
     Nema grmljavina dubina.
     A između toga, prizivanje glasova, a ipak ne glasova, pevuckava zvonjava, polureči, napola artikulisane pesme misli.
     Pozdravi, talasi pozdrava što klize u nerazaznatljivo, reči koje se razbijaju skupa.
     Udari tuge o obale Zemlje.
     Talasi radosti - gde? Svet neopisivo otkriven, neopisivo dosegnut, neopisivo mokar, pesma vode.
     I sada fuga glasova, žamor objašnjenja, o neizbežnoj katastrofi, o svetu za uništenje, naletu bespomoćnosti, grčevima očajanja, samrtnom propadanju, pa ponovo prekid reči.
     A onda trzaj nade, pronalaženje Zemlje senke u nagoveštajima zakrivljenog vremena, utonule dimenzije, potezanje paralela, duboko potezanje, kovitlac volje, njegov zalet i cepanje, let. Nova Zemlja dovučena kao zamena, delfini nestali.
     Zatim, zapanjujuće, samotni glas, sasvim jasan.
     "Ovaj akvarijum vam je darivala kampanja 'Spasimo ljudska bića'. Želimo vam zbogom."
     I potom zvuk dugih, teških, savršeno sivih tela dok se kovitlaju prema neznanim, bezdanim dubinama, uz tihi kikot.