13.

     Te noći, kod kuće, dok je skakao unaokolo, pretvarajući se da usporeno gazi kukuruznim poljem, i pri tom svaki čas prskao u smeh, Artur pomisli da bi čak mogao da podnese da odsluša album gajdaške muzike koji je dobio kao nagradu. Bilo je osam sati i on odluči da natera sebe, da prisili sebe, da odsluša čitavu ploču pre nego što joj telefonira. Možda će to čak i da odloži za sutra. To bi bilo staloženo. Ili možda do sledeće nedelje.
     Ne. Bez igara. Želeo ju je i nije mario da li to neko zna. Neopozivo i potpuno ju je želeo, obožavao ju je, žudeo za njom, želeo da učini više stvari nego što za njih postoji naziva.
     Zapravo, tokom svog luckastog skakutanja po kući on zateče sebe kako viče stvari kao što su 'Jupi'. Njene oči, njena kosa, njen glas, sve...
     Stao je.
     Staviće ploču muzike na gajdama. Onda će je pozvati.
     A da je možda najpre pozove?
     Ne. Evo šta će da uradi. Staviće ploču muzike na gajdama. Odslušaće je celu, svaki njen veštičji vrisak redom. A onda će je pozvati. To je bio ispravan redosled. Eto šta će da uradi.
     Plašio se da dodiruje stvari kako ne bi eksplodirale kada to učini.
     Podigao je ploču. Nije eksplodirala. Izvukao ju je iz omota. Otvorio je gramofon i uključio pojačalo. Oboje su preživeli. Bleskasto se kikotao dok je spuštao iglu na ploču.
     Sedeo je i svečano slušao 'Škotskog vojnika'.
     Odslušao je 'Emejzing Grejs'.
     Odslušao je nešto o nekom tamo Glenu, ili kome već ono beše.
     Razmišljao je o svom čudotvornom podnevu.
     Upravo su se spremali da pođu, kada ih je pomeo užasni nalet 'ju-huuukanja'. Strašna napirlitana gospoja mahala im je preko sale, nalik na neku glupu pticu slomljenog krila. Svi u pabu okrenuli su se prema njima i činilo se da očekuju nekakav odgovor.
     Nisu saslušali deo o tome kako će srećna i zadovoljna biti Endži zbog 4 funte i 30 penija za koliko su joj svi skupa pomogli da se približi ceni veštačkog bubrega; bili su nejasno svesni da je neko za susednim stolom dobio kutiju čokoladnih bombona sa likerom i trebalo im je trenutak ili dva da shvate činjenicu da ih je gospoja koja je vikala 'ju-hu' pitala imaju li srećku broj 37.
     Artur otkri da je ima. Besno je bacio pogled na sat.
     Fenčerč ga gurnu.
     "Idi", rekla je, "idi i uzmi. Nemoj da budeš mrgud. Održi im lep govor o tome koliko si srećan, a onda možeš da mi telefoniraš i da mi ispričaš kako je bilo. I ja bih htela da čujem ploču. Idi."
     Kvrcnula ga je prstom i otišla.
     Organizatori su smatrali da je njegov govor prilikom prijema malo previše oduševljen. Na kraju krajeva, reč je bila o običnom albumu gajdaške muzike.