21.
'Autostoperski vodič kroz
Galaksiju' je, kao što je ranije često i sasvim ispravno isticano,
jedna poprilično zapanjujuća stvarčica. U suštini, kao što mu samo
ime nagoveštava, to je pre svega knjiga-vodič. Problem je - ili,
tačnije, jedan od problema, jer ima ih mnogo, pri čemu njihov dobar
deo neprekidno zagušuje građanske, privredne i kriminalne sudove po
svim oblastima Galaksije, a naročito, tamo gde je to moguće, one
podmitljivije - u sledećem:
Prethodna rečenica ipak ima nekog
smisla. Nije problem u tome.
U ovome je:
Promena.
Ponovo pročitajte i shvatićete.
Galaksija je mesto koje se brzo
menja. Zaista, ima toliko mnogo stvari čiji se svaki delić
neprekidno kreće, neprekidno menja. Prava mala noćna mora, mogli
biste da pomislite, za obzirnog i savesnog urednika koji se uporno
trudi da drži taj ogromni, podrobni i složeni elektronski tom
ukorak sa svim promenljivim okolnostima i uslovima koje Galaksija
izbacuje svakog minuta svakog sata svakog dana - i pogrešili biste.
Pogrešili biste u tome što ne shvatate da taj urednik, kao i svi
urednici koje je 'Vodič' ikada imao, nema blage veze sa značenjem
reči 'skrupulozan', 'savestan' i 'pošten', a svoje noćne more uzima
na slamčicu.
Stavke se obnavljaju ili ne preko
sub-eta mreže u zavisnosti od toga da li su zgodne za čitanje.
Uzmite, na primer, slučaj Brekinde na
Fotu Avalarskom, koju mitovi, predanja i bezvezno dosadne 3D
mini-serije veličaju kao dom veličanstvenih i čarobnih vatrenih
zmajeva Fulornisa.
U drevna vremena, pre uspona Južnog
Bragadoksa, dok je Fragilis pevao, a Saksakvina Kveneluška
treperila, kada je vazduh bio sladak, a noći mirišljave, dok su svi
nekako uspevali da budu devičanski, ili se bar tako tvrdilo (iako
nije jasno kako se, za ime sveta, moglo pomisliti da će iko makar
izdaleka da poveruje u tako besmislenu tvrdnju o svom tom slatkom
vazduhu, mirišljavim noćima i o čemu sve ne), nije bilo moguće
hitnuti ciglu na Brekindu Fota Avalarskog, a da ne pogodiš bar
pet-šest fulornijskih vatrenih zmajeva.
Druga je stvar da li bi ti se to
mnogo dopalo.
Nije da Vatreni zmajevi nisu u
suštini bili miroljubiva vrsta, jer jesu. Obožavali su to razornom
snagom, a čitavo to obožavanje stvari razornom snagom često je bilo
samo za sebe problem: svako ubija ono što voli, a naročito ako je
taj neko fulornijski vatreni zmaj sa dahom poput plamenog mlaza
rakete-nosača i zubima nalik na ogradu parka. Drugi problem je bio
u tome da su, jednom kada već navale na to, nastavljali i
uništavali i one koje vole i drugi ljudi. Dodajte na to određeni
broj ludaka koji su se tuda šetali i nabacivali ciglama, pa ćete
završiti tako što će zmajevi na Brekindi Fota Avalarskog ozbiljno
povređivati gomile ljudi.
Ali da li je te ljude bilo briga?
Nije.
Fulornijski vatreni zmajevi bili su
obožavani širom zemalja Brekinde Fota Avalarskog zbog svoje divlje
lepote, plemenitosti i navike da grizu ljude koji ih ne
obožavaju.
Zašto je bilo tako?
Odgovor je jednostavan:
Seks.
Postoji nešto, iz nekog neobjašnjivog
razloga, gotovo nepodnošljivo seksi u tome kad ti nad glavom preko
neba punog mesečine nisko lete ogromni čarobni zmajevi koji bljuju
vatru, i to u noćima ionako već opasno slatkim i mirišljavim.
Zbog čega je tako, romantikom
zahvaćeni ljudi sa Brekinde Fota Avalarskog ne bi mogli da vam
kažu, a ionako ne bi zastali da rasprave stvar jednom kada dejstvo
otpočne, jer čim se jato od pet-šest fulornijskih vatrenih zmajeva
svilastih krila i kožastih tela pojavi na večernjem obzorju, pola
stanovnika Brekinde odjuri u šume sa drugom polovinom, da bi tamo
zajedno proveli noć bez daha i pojavili se sa prvim zracima sunca
svi nasmejani i srećni, i dalje tvrdeći, zaljubljenim glasom, da su
devičanski, mada poprilično zajapureno i oznojeno devičanski.
Feromoni, govorili su neki
istraživači.
Zvučni talasi, tvrdili su drugi.
Mesto je uvek bilo krcato
istraživačima koji su pokušavali da prodru do suštine, pri čemu im
je za to bilo potrebno strašno mnogo vremena.
Nije čudo da je 'Vodičev' grafički
zavodljiv opis opšteg stanja stvari na toj planeti ostao
zapanjujuće popularan među autostoperima koji su dozvoljavali da ih
zavede, pa tako jednostavno nikada nije obrisan i zato je
namernicima iz kasnijih dana ostalo da sami otkrivaju da današnja
Brekinda u gradu-državi Avalaru ne pruža ništa osim betona,
auto-puteva i zmajburger-barova.