21.

     'Autostoperski vodič kroz Galaksiju' je, kao što je ranije često i sasvim ispravno isticano, jedna poprilično zapanjujuća stvarčica. U suštini, kao što mu samo ime nagoveštava, to je pre svega knjiga-vodič. Problem je - ili, tačnije, jedan od problema, jer ima ih mnogo, pri čemu njihov dobar deo neprekidno zagušuje građanske, privredne i kriminalne sudove po svim oblastima Galaksije, a naročito, tamo gde je to moguće, one podmitljivije - u sledećem:
     Prethodna rečenica ipak ima nekog smisla. Nije problem u tome.
     U ovome je:
     Promena.
     Ponovo pročitajte i shvatićete.
     Galaksija je mesto koje se brzo menja. Zaista, ima toliko mnogo stvari čiji se svaki delić neprekidno kreće, neprekidno menja. Prava mala noćna mora, mogli biste da pomislite, za obzirnog i savesnog urednika koji se uporno trudi da drži taj ogromni, podrobni i složeni elektronski tom ukorak sa svim promenljivim okolnostima i uslovima koje Galaksija izbacuje svakog minuta svakog sata svakog dana - i pogrešili biste. Pogrešili biste u tome što ne shvatate da taj urednik, kao i svi urednici koje je 'Vodič' ikada imao, nema blage veze sa značenjem reči 'skrupulozan', 'savestan' i 'pošten', a svoje noćne more uzima na slamčicu.
     Stavke se obnavljaju ili ne preko sub-eta mreže u zavisnosti od toga da li su zgodne za čitanje.
     Uzmite, na primer, slučaj Brekinde na Fotu Avalarskom, koju mitovi, predanja i bezvezno dosadne 3D mini-serije veličaju kao dom veličanstvenih i čarobnih vatrenih zmajeva Fulornisa.
     U drevna vremena, pre uspona Južnog Bragadoksa, dok je Fragilis pevao, a Saksakvina Kveneluška treperila, kada je vazduh bio sladak, a noći mirišljave, dok su svi nekako uspevali da budu devičanski, ili se bar tako tvrdilo (iako nije jasno kako se, za ime sveta, moglo pomisliti da će iko makar izdaleka da poveruje u tako besmislenu tvrdnju o svom tom slatkom vazduhu, mirišljavim noćima i o čemu sve ne), nije bilo moguće hitnuti ciglu na Brekindu Fota Avalarskog, a da ne pogodiš bar pet-šest fulornijskih vatrenih zmajeva.
     Druga je stvar da li bi ti se to mnogo dopalo.
     Nije da Vatreni zmajevi nisu u suštini bili miroljubiva vrsta, jer jesu. Obožavali su to razornom snagom, a čitavo to obožavanje stvari razornom snagom često je bilo samo za sebe problem: svako ubija ono što voli, a naročito ako je taj neko fulornijski vatreni zmaj sa dahom poput plamenog mlaza rakete-nosača i zubima nalik na ogradu parka. Drugi problem je bio u tome da su, jednom kada već navale na to, nastavljali i uništavali i one koje vole i drugi ljudi. Dodajte na to određeni broj ludaka koji su se tuda šetali i nabacivali ciglama, pa ćete završiti tako što će zmajevi na Brekindi Fota Avalarskog ozbiljno povređivati gomile ljudi.
     Ali da li je te ljude bilo briga? Nije.
     Fulornijski vatreni zmajevi bili su obožavani širom zemalja Brekinde Fota Avalarskog zbog svoje divlje lepote, plemenitosti i navike da grizu ljude koji ih ne obožavaju.
     Zašto je bilo tako?
     Odgovor je jednostavan:
     Seks.
     Postoji nešto, iz nekog neobjašnjivog razloga, gotovo nepodnošljivo seksi u tome kad ti nad glavom preko neba punog mesečine nisko lete ogromni čarobni zmajevi koji bljuju vatru, i to u noćima ionako već opasno slatkim i mirišljavim.
     Zbog čega je tako, romantikom zahvaćeni ljudi sa Brekinde Fota Avalarskog ne bi mogli da vam kažu, a ionako ne bi zastali da rasprave stvar jednom kada dejstvo otpočne, jer čim se jato od pet-šest fulornijskih vatrenih zmajeva svilastih krila i kožastih tela pojavi na večernjem obzorju, pola stanovnika Brekinde odjuri u šume sa drugom polovinom, da bi tamo zajedno proveli noć bez daha i pojavili se sa prvim zracima sunca svi nasmejani i srećni, i dalje tvrdeći, zaljubljenim glasom, da su devičanski, mada poprilično zajapureno i oznojeno devičanski.
     Feromoni, govorili su neki istraživači.
     Zvučni talasi, tvrdili su drugi.
     Mesto je uvek bilo krcato istraživačima koji su pokušavali da prodru do suštine, pri čemu im je za to bilo potrebno strašno mnogo vremena.
     Nije čudo da je 'Vodičev' grafički zavodljiv opis opšteg stanja stvari na toj planeti ostao zapanjujuće popularan među autostoperima koji su dozvoljavali da ih zavede, pa tako jednostavno nikada nije obrisan i zato je namernicima iz kasnijih dana ostalo da sami otkrivaju da današnja Brekinda u gradu-državi Avalaru ne pruža ništa osim betona, auto-puteva i zmajburger-barova.