28.
"Ljudi počinju da pričaju", reče
Fenčerč te večeri, pošto su podigli unutra njeno čelo.
"Ne samo što pričaju", reče Artur,
"nego i štampaju, krupnim, masnim slovima pod visokotiražnim
šeširima. Zbog toga sam i pomislio da je bolje da nabavim ovo."
Pokazao joj je dugačke, uske blokove
avionskih karata.
"Arture", rekla je i zagrlila ga.
"Znači li to da si uspeo da porazgovaraš sa njime?"
"Imao sam dan", reče Artur,
"izuzetnog telefonskog iscrpljivanja. Govorio sam bukvalno sa
svakim odeljenjem bukvalno svakog lista u Flit Stritu i najzad sam
uspeo da uđem u trag njegovom telefonskom broju."
"Očigledno si teško radio, sav si
natopljen znojem, jadni moj dragi."
"Ne znojem", reče umorno Artur.
"Upravo je bio fotograf. Pokušao sam da raspravljam sa njime,
ali... nema veze, uglavnom odgovor je - da."
"Govorio si s njim."
"Govorio sam s njegovom ženom. Rekla
je da je on previše uvrnut da bi trenutno došao do telefona i da li
bih zbog toga mogao da pozovem ponovo."
Teško je seo, shvatio da mu nešto
nedostaje i otišao do frižidera da to nađe.
"Hoćeš piće?"
"Ubila bih nekog da ga dobijem. Uvek
znam da me čeka težak dan kada me nastavnik čela odmeri od glave do
pete i kaže: 'Ah da, draga moja, danas bi dobro došlo malo
Čajkovskog'."
"Pozvao sam ponovo", reče Artur, "a
ona mi reče da se on nalazi na 3,2 svetlosne godine od telefona i
da treba da nazovem ponovo."
"Ah."
"Zvao sam ponovo. Rekla je da se
situacija popravila. Sada se nalazi na svega 2.6 svetlosnih godina
od telefona, ali to je još previše daleko za dovikivanje."
"Misliš li", upita Fenčerč
sumnjičavo, "da ima još nekog sa kime bismo mogli da
porazgovaramo?"
"Ima još gore", reče Artur. "Govorio
sam sa nekim iz nekog naučnog časopisa ko ga lično poznaje, a taj
mi je rekao da Džon Votson ima krajnji dokaz, koji su mu
izdiktirali anđeli zlatnih brada i zelenih krila, da je
najmodernija luckasta teorija o Mesecu istinita. Kod ljudi koji
ispituju valjanost tih vizija uz likovanje će pronaći rupe u
pitanjima, i to je najdalje što se sa njim može dospeti."
"Nisam znala da je toliko rđavo",
reče Fenčerč. Nesvesno se igrala kartama.
"Ponovo sam telefonirao gospođi
Votson", reče Artur. "Njeno ime je, uzgred, Arkana Džil."
"Shvatam."
"Drago mi je da shvataš. Pomislio sam
da nećeš poverovati u sve to, pa sam zato prilikom tog poziva
uključio automatsku sekretaricu da snimi poziv."
Prišao je automatskoj sekretarici i
neko vreme se zavitlavao i petljao sa svim njenim dugmićima, zbog
toga što je to bio model koji naročito preporučuje magazin 'Which?'
i koji je gotovo nemoguće koristiti, a da pri tom ne poludiš.
"Evo ga", reče najzad i obrisa znoj
sa čela.
Glas je bio tanak i pucketav od puta
do geostacionarnog satelita i nazad, ali je takođe bio neprijatno
miran.
"Možda bi trebalo da objasnim", reče
glas Arkane Džil, "da se telefon, u stvari, nalazi u prostoriji u
koju on nikada ne ulazi. Vidite, ona je u Ludnici. Vonko Normalni
ne voli da ulazi u ludnicu, pa to i ne čini. Čini mi se da bi to
trebalo da znate, jer vam može uštedeti telefoniranje. Ako želite
da se sretnete sa njim, to se može vrlo lako srediti. Samo treba da
dođete. On će se sastati sa ljudima samo Izvan Ludnice."
Usledio je Arturov glas, u svom
najzbunjenijem trenutku: "Izvinjavam se, ne razumem. Gde je
Ludnica?"
"Gde je Ludnica?" ponovi Arkana Džil.
"Jeste li ikad čitali uputstva na kutiji čačkalica?"
Na traci, Arturov glas je morao da
prizna da nije.
"Možda ćete poželeti da to učinite.
Možda ćete otkriti da to malo razjašnjava stvari. Možda ćete
otkriti da vam to kazuje gde je Ludnica. Hvala."
Zvuk telefonske veze zamre. Artur je
isključio mašinu.
"Pa, pretpostavljam da to možemo
smatrati pozivom", rekao je i slegao ramenima. "U stvari, uspeo sam
da dobijem adresu od momka iz naučnog časopisa."
Fenčerč ga pogleda ponovo, zamišljeno
namrgođena, pa onda opet osmotri karte.
"Misliš li da vredi?" upitla je.
"Pa", reče Artur, "stvar u kojoj su
se svi sa kojima sam razgovarao složili, osim činjenice da je
potpuno lud, jeste da zna o delfinima više od ikog živog."