22.

     Dnevno svetlo rasprsnu se oko njih. Vrelo, teško sunce. Pustinjska ravnica prostirala se pred njima u izmaglici jare. Grmeli su prema njoj.
     "Skači!" viknu Ford Prefekt.
     "Šta?" viknu Artur Dent, držeći se koliko mu je život mio.
     Nije bilo odgovora.
     "Šta si rekao?" viknu Artur ponovo, a onda shvati da Forda Prefekta više nema. Obazro se u panici i počeo da klizi. Shvativši da više ne može da se drži, on se odgurnu što je jače mogao i otkotrlja u loptu kada je udario u tle, pa je nastavio da se kotrlja i kotrlja, što dalje od kopita koja su besomučno tukla.
     Kakav dan, pomisli on kada je počeo mahnito da iskašljava prašinu iz pluća. Nije imao ovako gadan dan još od kako je Zemlja eksplodirala. Zateturao se na kolena, a zatim na stopala i počeo da trči. Nije znao odakle to čini niti kuda, ali izgledalo mu je da je trčanje pametan potez.
     Utrčao je pravo u Forda Prefekta koji je stajao i osmatrao prizor.
     "Gle", reče Ford. "Upravo nam je ono potrebno."
     Artur iskašlja još malo prašine, a obrisa je i iz kose i očiju. Okrenuo se, zadihan, da pogleda ono što je Ford posmatrao.
     Nije baš izgledalo poput zemlje nekog kralja, ili kralja, ili, pak, bilo kakve vrste kralja. Ali ipak je delovalo sasvim primamljivo.
     Najpre, okolina. Bio je to pustinjski svet. Prašnjava zemlja bila je tvrdo nabijena i glatko je izubijala svaki Arturov delić koji nije već bio izubijan zabavom iz prethodne večeri. Nešto ispred njih nalazili su se veliki obronci koji su delovali poput peščara, erodirani u divljačne i fantastične oblike usled vetra i ono malo kiše što je verovatno padalo u tim krajevima; sasvim su se slagali sa oblicima džinovskih kaktusa izraslih tu i tamo iz sušnog, narandžastog predela.
     Na trenutak, Artur se usudi da se ponada kako su neočekivano stigli u Arizonu, Novi Meksiko ili možda Južnu Dakotu, ali bilo je mnogo dokaza da nije tako.
     Tu su, pre svega, bile savršeno normalne zveri koje su još grmele, još tutnjale. Hitale su u desetinama hiljada sa dalekog obzorja, potpuno nestajale u dužini od možda pola milje, zatim nastavljale da jure, grme i tuku do udaljenog ruba sveta na drugoj strani.
     Zatim su tu bili svemirski brodovi parkirani ispred bara i grila. Ah. Bar i gril 'Kraljeva zemlja'. Malčice antiklimaks, pomisli Artur.
     U stvari, samo je jedan svemirski brod bio parkiran pred barom i grilom 'Kraljeva zemlja'. Ostala tri bila su na parkiralištu pored bara i grila. Ali onaj ispred baš je padao u oči. Divna stvar. Sumanuta peraja na sve strane po njemu, daleko previše hroma po svim perajima, a najveći deo trupa obojen u šokantno ružičasto. Čučao je tamo poput ogromnog, zamišljenog insekta, baš kao da će svakog časa skočiti na nešto daleko otprilike jednu milju.
     Bar i gril 'Kraljeva zemlja' nalazio se nasred puta kojim bi jurišale savršeno normalne zveri da nisu prolazile kroz mali transdimenzioni poremećaj. Stajao je sam, nedirnut. Najobičniji bar i gril. Mesto gde kamiondžije ručavaju. Bogu iza leđa. Tiho. Kraljeva zemlja.
     "Ima da kupim taj svemirski brod", reče Ford tiho.
     "Da ga kupiš?" upita Artur. "To ne liči na tebe. Mislio sam da ih obično mažnjavaš."
     "Ponekad moraš da pokažeš malo poštovanja", reče Ford.
     "Verovatno moraš da pokažeš i malo gotovine", reče Artur. "Koliko, do đavola, ta stvar može da košta?"
     Malim pokretom, Ford izvadi iz džepa kreditnu karticu Dine-O-Račun. Artur primeti da mu ruka kojom je drži blago drhti.
     "Naučiću ih ja kako da me postave za kritičara restorana..." dahnu Ford.
     "Šta reče?" upita Artur.
     "Pokazaću ti", reče Ford sa opakim sjajem u oku. "Pođimo da napravimo nešto troškova, važi?"

     "Dva piva", reče Ford, "i, ne znam, dve lepinje sa govedinom, šta god imate, oh, i onu ružičastu stvar tamo napolju."
     On baci karticu na površinu bara i nemarno se obazre.
     Nastao je potpuni tajac.
     Ni ranije nije bilo mnogo buke, ali sada je nepobitno nastao tajac. Čak je i udaljena grmljavina savršeno normalnih zveri koje su pažljivo izbegavale 'Kraljevu zemlju' zvučala malo prigušeno.
     "Upravo smo dojahali u grad", reče Ford, kao da nema baš ničeg čudnog ni u pogledu toga, niti u pogledu bilo čega drugog. Naslanjao se na šank pod luckasto opuštenim uglom.
     Unutra su bile otprilike tri mušterije, sedele su za barom i pijuckale pivo. Otprilike tri. Neki ljudi rekli bi da ih je bilo tačno tri, ali ovde nije bila reč o mestu na kome bi vam se dopadalo da budete toliko određeni. U baru se nalazio i neki krupan tip koji je nameštao stvari na maloj pozornici. Stari komplet bubnjeva. Dve gitare. Stvari kao za kantri i vestern.
     Barmen se nije baš hitro pokrenuo da ispuni Fordovu narudžbinu. Zapravo, uopšte se nije pokrenuo.
     "Nisam siguran da je ta ružičasta stvar na prodaju", reče on najzad, naglaskom koji je bio tako otegnut da se nastavljao tokom podužeg vremena.
     "Ma sigurno jeste", reče Ford. "Koliko tražiš?"
     "Pa..."
     "Smisli broj, a ja ću ga udvostručiti."
     "Nije moj da ga prodajem", reče barmen.
     "Pa čiji je?"
     Barmen klimnu prema krupnom tipu koji je nameštao stvari po pozornici. Krupni, gojazni tip, laganih pokreta, proćelav.
     Ford klimnu. Iscerio se.
     "U redu", reče on. "Ovamo pivo, daj lepinje. Neka račun bude otvoren."

     Artur sede za bar i opusti se. Bio je naviknut da ne zna šta se događa, ali počeo je da uživa u tome. Pivo je bilo prilično dobro i malo mu se od njega prispavalo, što mu uopšte nije smetalo. Lepinje sa govedinom nisu bile lepinje sa govedinom. Bile su to lepinje sa nadevom od savršeno normalne zveri. On izmeni sa barmenom nekoliko profesionalnih opaski u vezi sa pravljenjem lepinja i pusti Forda da radi šta god je već naumio.
     "U redu", reče Ford kada se vratio za svoje sedište. "Sve je u redu. Dobili smo ružičastu stvar."
     Barmen je bio veoma iznenađen. "Prodao vam je?"
     "Dao nam je besplatno", reče Ford i gricnu lepinju. "Hej, ne, neka račun bude otvoren. Treba da dodamo na njega još neke stavke. Dobre su ti lepinje."
     On povuče dobar gutljaj piva.
     "Dobro pivo", dodade Ford. "I dobar brod", reče on, odmeravajući krupnu ružičastu i hromiranu insektoliku stvar, čiji su se delovi mogli videti kroz prozore bara. "Sve je dobro, i to prilično. Znaš", reče on, zamišljeno zavaljen, "u ovakvim trenucima nekako ti dođe da se zapitaš da li vredi brinuti se oko tkiva vreme/prostora i uzročno-posledične celokupnosti multidimenzione matrice verovatnoće, mogućeg kolabiranja svih talasnih oblika u Čitavoj Zbirci Opšte Zbrke i svim tim stvarima koje su me mučile. Možda osećam da je ono što krupni dasa govori istina. Pusti ga, neka ide svojim tokom. Zašto je bitno? Neka ide."
     "Koji krupni dasa?" upita Artur.
     Ford klimnu prema pozornici. Krupni dasa je nekoliko puta izgovorio 'jedan, dva' u mikrofon. Sada su se na pozornici pojavila još dva tipa. Bubnjevi. Gitara.
     Barmen, koji je ćutao trenutak ili dva, reče: "Kažete da će vam dati taj brod da bude vaš?"
     "Aha", reče Ford. "Ma neka ide sve, samo je to rekao. Uzmi brod. Uzmi ga uz moj blagoslov. Budi dobar sa njim. Biću dobar sa njim."
     On ponovo povuče pivo.
     "Kao što rekoh", nastavi on. "U trenucima poput ovog onako kao pomisliš, ma neka ide sve. Ali onda pomisliš na tipove iz preduzeća 'InfiniDim' i pomisliš, neće se oni okoristiti. Ima da pate. To mi je sveta i verska dužnost, da vidim kako ti tipovi pate. Hej, daj mi to da dodam nešto na račun za pevača. Zamolio sam ga da mi ispuni jednu posebnu želju i dogovorili smo se. Stvar će da ide na račun. U redu?"
     "U redu", reče barmen oprezno. Onda sleže ramenima. "U redu, koliko god hoćeš. Koliko?"
     Ford izgovori brojku. Barmen se preturi među boce i čaše. Ford brzo preskoči preko bara da proveri da li mu je dobro i da mu pomogne da se podigne na noge. Ovaj je malo posekao prst i lakat i malčice mu se vrtelo, ali inače je bio dobro. Krupni tip poče da peva. Barmen odšepa sa Fordovom kreditnom karticom da dobije ovlašćenje.
     "Da li se to ovde dešava nešto o čemu ja ništa ne znam?" upita Artur Forda.
     "Zar nije obično tako?" odvrati pitanjem Ford.
     "Nema potrebe da budeš takav", reče Artur. Počinjao je da se budi. "Zar ne bi trebalo da krenemo?" upita on. "Hoće li nas taj brod prebaciti na Zemlju?"
     "Jašta", uzvrati Ford.
     "Pa tamo je i Nasumica pošla!" reče Artur i prenu se. "Možemo da je sledimo! Ali... ovaj..."
     Ford pusti Artura da sam promisli o stvarima dok je vadio svoje staro izdanje 'Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju'.
     "Ali gde smo na ovoj vražnoj stvari od ose verovatnoće?" upita Artur. "Hoće li Zemlja postojati ili ne? Toliko sam vremena proveo u potrazi za njom. Pronalazio sam samo planete koje su joj bile pomalo ili nimalo nalik, iako je, sudeći po kontinentima, očigledno uvek posredi bilo pravo mesto. Najgora verzija zove se ŠtaSad i tamo me je ugrizla neka vražja životinjka. Tako one razgovaraju, znaš, grizući jedna drugu. A pola vremena, razume se, Zemlja čak i ne postoji, jer su je razneli prokleti Vogoni. Koliko besmisleno govorim?"
     Ford ništa nije uzvratio. Nešto je slušao. Dodao je 'Vodič' Arturu i pokazao ekran. Aktivna stavka glasila je: 'Zemlja. Uglavnom bezopasni.'
     "Hoćeš da kažeš da je tu!" reče Artur uzbuđeno. "Zemlja je tu! Tu se Nasumica uputila! Ptica joj je pokazivala Zemlju za vreme oluje!"
     Ford mahnu na Artura da viče malo manje glasno. Slušao je.
     Artur je postajao nestrpljiv. I ranije je imao prilike da čuje barske pevače kako pevaju 'Voli me nežno'. Malo se iznenadio da to čuje na ovom mestu, ma gde, kog đavola, ono već bilo, a svakako ne na Zemlji, ali, sa druge strane, stvari ga nisu ovih dana toliko iznenađivale kao nekada. Pevač je bio baš dobar, kad se uporedi sa drugim barskim pevačima i ukoliko vam se dopadaju takve stvari, ali Artur se nervirao.
     Bacio je pogled na sat. To je poslužilo samo tome da se podseti kako više nema sat. Nasumica ga je imala, ili bar njegove ostatke.
     "Zar ne misliš da bi trebalo da pođemo?" upita on uporno.
     "Ššš!" reče Ford. "Platio sam da čujem ovu pesmu." Izgledalo je da su mu oči pune suza, što je Artura pomalo uznemirilo. Nikada nije video da je Forda dirnulo išta izuzev veoma, veoma jakog pića. Verovatno je to bilo od prašine. Čekao je, iznervirano lupkajući prstima, van takta muzike.
     Pesma se okonča. Pevač pređe na 'Hotel Srcolom'.
     "Ionako", prošapta Ford, "moram da napišem prikaz o restoranu."
     "Šta?"
     "Moram da napišem prikaz."
     "Da napišeš prikaz? O ovom mestu?"
     "Prijem prikaza predstavlja overu zahteva za nadoknadu troškova. Sredio sam da se to dešava potpuno automatski i bez traga. Ovom računu biće neophodno pomalo overavanja", dodade on tiho, zagledan u svoje pivo s gadnim smeškom.
     "Za dva piva i lepinje?"
     "I čašćavanje pevača."
     "Zašto, koliko si mu dao?"
     Ford ponovo izgovori broj.
     "Ne znam koliko je to", reče Artur. "Koliko to vredi u funtama sterlinga? Šta bi mogao da kupiš za to?"
     "Verovatno bi mogao da kupiš, onako okvirno... ovaj..." Ford podiže oči dok je obavljao neke proračune u glavi. "Švajcarsku", reče on najzad, a zatim uze 'Autostoperski vodič kroz Galaksiju' i poče da kuca.
     Artur pametno klimnu. Bilo je trenutaka kada bi poželeo da razume o čemu, za ime sveta, govori Ford, ali i drugih trenutaka, kao sada, kada je osećao da je verovatno bezbednije da i ne pokušava. On pogleda preko Fordovog ramena. "To neće potrajati dugo?"
     "Ma ne", reče Ford. "Picin dim. Samo da pomenem da su lepinje bile sasvim dobre, pivo dobro i hladno, mesna divljač fino iščašena, pevač u baru najbolji u poznatom svemiru i to mu je otprilike to. Nije mnogo potrebno. Tek overa."
     On dodirnu površinu na ekranu na kojoj je pisalo UNOS i poruka nestade u smeru Sub-Ete.
     "Znači, misliš da je barski pevač bio prilično dobar?"
     "Aha", reče Ford. Barmen se vrati sa parčetom hartije, koje kao da mu se treslo u ruci.
     On ga gurnu prema Fordu uz neku vrstu nervoznog drhtaja punog pobožnog poštovanja.
     "Smešna stvar", reče barmen. "Sistem ga je odbacio prva dva puta. Ne mogu reći da me je to iznenadilo." Kapljice znoja stajale su mu na čelu. "A onda, odjednom, o da, u redu je, i sistem ga... ovaj, overava. Tek tako. Hoćete li da... potpišete?"
     Ford brzo pređe pogledom preko obrasca, pa uvuče vazduh kroz zube. "Ovo ima mnogo da zaboli 'InfiniDim'", reče on sa zabrinutim izrazom. "Eh, dobro", dodade, "nek' se nose."
     On potpisa uz širok smešak i pruži obrazac nazad barmenu.
     "Više novca", reče on, "nego što je pukovnik zaradio u čitavoj karijeri pravljenja usranih filmova i koncerata po kazinima. I to za ono što radi najbolje: stajanje i pevanje u baru. A još je sve sam ugovorio. Mislim da je ovo dobar trenutak za njega. Reci mu da mu se zahvaljujem i da hoću da mu kupim piće." On baci dva novčića na bar. Barmen ih odgurnu.
     "Ne mislim da je to neophodno", reče on blago hrapavim glasom.
     "Ovo ja častim", reče Ford. "U redu, brišemo odavde."

     Stajali su na jari i prašini i posmatrali veliku ružičastu i hromiranu stvar sa zapanjenošću i divljenje. Ili ju je bar Ford posmatrao sa zapanjenošću i divljenjem.
     Artur ju je samo posmatrao. "Ne misliš da je sve to malo preterano, a?"
     Ponovio je to kada su se popeli unutra. Sedišta i veliki deo komandi bili su prekriveni finim krznom ili đavoljom kožom. Na glavnoj komandnoj ploči nalazio se veliki, zlatni monogram: 'EP'.
     "Znaš", reče Ford dok je palio brodske motore, "pitao sam ga da li je istina da su ga oteli vanzemaljci; i znaš šta mi je rekao?"
     "Ko?" upita Artur.
     "Kralj."
     "Koji kralj? Oh, već smo vodili ovaj razgovor, zar ne?"
     "Nije bitno", reče Ford. "Uglavnom, rekao je - ne. Sam je pošao."
     "Još nisam siguran o čemu pričaš", reče Artur.
     Ford zavrte glavom. "Čuj", reče on. "Tamo u pregratku sa tvoje leve strane ima nekih traka. Kako bi bilo da izabereš malo muzike i pustiš je?"
     "U redu", reče Artur i poče da prebira po kutijama. "Da li ti se dopada Elvis Prisli?" upita on.
     "Aha, dopada mi se, u stvari", reče Ford. "Sada. Nadam se da ova mašina može da skače kao što izgleda da može." On uključi glavni pogon.
     "Jeeehaah!" dreknu Ford kada su suknuli naviše razornom brzinom.
     Mogla je.