2.

     Jedna od izuzetnih stvari u vezi sa životom jesu vrste mesta kojima je spreman da se prilagodi. Gde god može da se uhvati za nešto - bila to opojna mora Santraginusa V, u kojima ribe, izgleda, nikada ne mare u kom to, do đavola, pravcu plivaju, vatrene oluje Frastre, u kojima, kažu, pravi život počinje na 40.000 stepeni, ili niži delovi utrobe pacova u kojima razni stvorovi okapaju radi čistog, nepatvorenog uživanja u tome - život će uvek naći načina da se negde zadrži.
     Opstaće čak i u Njujorku, iako je teško shvatljivo zbog čega. Zimi temperatura pada poprilično ispod zakonskog minimuma, ili, tačnije, činila bi to da je iko imao dovoljno zdravog razuma da odredi zakonski minimum. Poslednji put kada je neko napravio listu stotinu glavnih karakternih osobina, zdrav razum zaglavio je negde oko sedamdeset devetog mesta.
     Leti je previše prokleto vruće. Jedna je stvar biti vrsta života koja uživa u vrelini i smatra, poput Frastranaca, da je temperaturni opseg između 40.000 i 40.004 vrlo ugodan, ali sasvim druga biti od one vrste životinja koje moraju da se umotaju u mnogo drugih životinja na jednoj tački orbite svoje planete, a zatim da otkriju, pola orbite kasnije, da im je koža proključala.
     Proleće je precenjeno. Mnogi žitelji Njujorka glasno će trubiti o prijatnostima proleća, ali kada bi stvarno znali pravu stvar o zadovoljstvima proleća, shvatili bi da postoji najmanje pet hiljada devet stotina osamdeset tri bolja mesta u kojima se ono može provesti nego što je Njujork, i to još da računamo samo ona na istoj geografskoj širini.
     Međutim, jesen je najgora. Nema mnogo stvari koje su gore od jeseni u Njujorku. Neki od stvorova koji žive po nižim delovima utrobe pacova ne bi se složili sa tim, ali većina stvorova koji žive po nižim delovima utrobe pacova ionako se ne slažu ni sa čime, tako da njihovo mišljenje može i treba da se odbaci. Kada je jesen u Njujorku, vazduh zaudara kao da neko peče jarce u njemu, a ako ste baš toliko željni da dišete, najzgodniji plan jeste da otvorite prozor i gurnete glavu u neku zgradu.
     Triša MekMilan volela je Njujork. To je neprekidno ponavljala sebi. Gornji Vest Sajd. Jea. Centar. Hej, super šoping. SoHo. Ist Vilidž. Odeća. Knjige. Suši. Italijani. Delikatesne radnje. Jo.
     Filmovi. Isto tako jo. Triša je upravo išla da vidi novi film Vudija Alena koji je sav o nemiru jednog neurotičara u Njujorku. Napravio je taj već jedan ili dva filma koji istražuju istu temu i Triša se pitala da li je ikada razmišljao o tome da se preseli, ali čula je da je baš nešto digao nos na tu zamisao. I zato: još filmova, pretpostavljala je.
     Triša je volela Njujork zbog toga što je voleti Njujork dobar potez što se tiče pravljenja karijere. Bio je to dobar šoping potez, potez vezan za dobru kuhinju, ne baš dobar taksi potez ili potez koji bi se ticao sjajnog kvaliteta pločnika, ali, u svakom slučaju, potez u karijeri koji se rangirao među najviše i najbolje. Triša je bila voditeljka u TV studiju, a Njujork je bio mesto na koji je otpadao najveći deo svetske TV. Trišino TV voditeljstvo bilo je do te tačke vezano isključivo za Britaniju: oblasne vesti, zatim vesti za doručak, prepodnevne vesti. Mogla se nazvati, kada bi to jezik dozvoljavao, voditeljkom koja napreduje zavodljivom brzinom, ali... hej, pa to je televizija, šta ima veze? Bila je, dakle, voditeljka i napredovala je zavodljivom brzinom. Imala je sve što se pod time zahteva: sjajnu kosu, suštinsko razumevanje strateškog rasporeda ruža za usne, inteligenciju koja je shvatala svet, kao i ono sićušno unutrašnje mrtvilo koje je značilo da je nije briga. Svakom dođe trenutak za veliku priliku u životu. Ukoliko ti slučajno nedostaje onaj za koga ćeš mariti, onda sve ostalo u životu postaje sablasno lako.
     Triši je stalno nedostajala ona jedna prilika. Ovih dana nije čak ni toliko drhtala na pomisao o tome kao nekad. Pretpostavljala je da je taj deo u njoj, u stvari, zahvatilo mrtvilo.
     NBS-u je bio potreban novi vezni reporter. Mo Mineti napuštala je US/AM jutarnji program da bi rodila bebu. Ponuđena joj je ludački visoka svota da to učini u okviru programa, ali je ona odbila, neočekivano, držeći do očuvanja lične privatnosti i dobrog ukusa. Timovi advokata NBS prosejali su joj ugovor da bi proverili da li su te osnove pravovaljane, ali na kraju su, uz oklevanje, morali da je puste. Za njih je to bilo naročito gorko, jer obično je 'pustiti nekoga uz oklevanje' izraz ukorenjen u sasvim drugom terenu.
     Proneo se glas da bi možda, tek možda, odgovarao britanski naglasak. Kosa, ton kože i nadgradnja morali bi da budu u skladu sa američkim merilima, ali ovde, preko bare, bilo je mnogo britanskih naglasaka koji su zahvaljivali majkama za 'Oskare', mnogo britanskih naglasaka koji su pevali po Brodveju, a neuobičajeno velika publika navikavala se na britanske naglaske po krilima Masterpis Tiatra. Britanski naglasci pričali su viceve o Dejvidu Letermunu i Džej Lenou. Niko nije razumeo te viceve, ali su ljudi reagovali na naglasak, tako da je možda bilo vreme, tek možda. Britanski naglasak na US/AM. Pa, neka ga.
     Zbog toga je Triša bila tu. Zbog toga je ljubav prema Njujorku bila sjajan karijerni potez.
     Nije to, razume se, bio razlog koji je navela. Njena TV kompanija tamo u Velikoj Britaniji teško da bi pljunula cenu avionske karte i hotelskog računa da bi ona krenula u lov na posao po Menhetnu. Budući da je jurila nešto što otprilike odgovara njenoj desetostrukoj plati na Ostrvu, moglo joj je pasti na pamet da istrese džepove za sopstvene troškove, ali je otkrila priču, našla objašnjenje i postala vrlo ćutljiva što se tiče bilo kakvih zadnjih namera, pa su pljunuli pare za put. Karta za poslovnu klasu, razume se, ali lice joj je bilo poznato, pa je smeškom izvojevala sebi unapređenje. Pravi potezi doneli su joj finu sobu u Brentvudu i eto je sada kako se pita šta će sledeće.
     Pustiti buvu bilo je jedna stvar, uspostaviti vezu drugo. Imala je poneko ime, poneki broj, ali postigla je samo to da su je dva puta stavili na neodređeno dugo čekanje, pa je vraćena tamo odakle je pošla. Razvila je mrežu, ostavila poruke, ali do sada ni na jednu nije dobila odgovor. Pravi posao radi koga je došla obavila je za jedno jutro; zamišljeni posao za kojim je tragala samo je titrao izazovno na nedostižnom obzorju.
     Jebi ga.
     Uzela je taksi od bioskopa nazad do Brentvuda. Taksi nije mogao da priđe pločniku zbog toga što se dugačka limuzina razbaškarila preko čitavog raspoloživog prostora, pa je morala da se provlači pored nje. Izišla je sa vlažnog vazduha prženih jarčeva u blaženu svežinu hola. Fini pamuk bluze lepio joj se za kožu poput blata. Kosa joj je bila kao da ju je kupila na sajmu, sve sa štapićem. Na recepciji je upitala ima li poruka, turobno ne očekujući nijednu. Bila je jedna.
     Oh...
     Dobro.
     Upalilo je. Otišla je u bioskop upravo zbog toga da bi naterala telefon da zazvoni. Nije mogla da podnese da sedi u sobi i da čeka.
     Pitala se. Da otvori poruku ovde dole? Od odeće sve ju je svrbelo i žudela je za tim da se svuče do gola i naprosto legne na krevet. Kada je pošla, okrenula je klimatizaciju na najnižu temperaturu i najjače izduvavanje. Ono što je trenutno želela više od svega na svetu bili su trnci. Zatim vreli tuš, pa hladan, a onda će ponovo leći na krevet, preko peškira, i osušiti se na erkondišnu. Pa će pročitati poruku. Uz možda još trnaca. Možda sve moguće stvari.
     Ne. Ono što je želela više od svega na svetu bio je posao na američkoj televiziji sa platom deset puta većom od britanske. Više od svega na svetu. Na svetu. Ono što je želela više od svega više nije bilo važeća tema.
     Sela je na fotelju u holu, ispod kencija-palme, i otvorila mali koverat sa celofanskim prozorčićem.
     'Molim pozovite', govorio je ovaj. 'Nesrećna', i davao broj. Ime je bilo Gejl Endrijus.
     Gejl Endrijus.
     To nije bilo ime koje je očekivala. Zateklo ju je nespremnu. Prepoznala ga je, ali nije odmah bila u stanju da kaže zašto. Da li je to bila sekretarica Endija Martina? Asistentkinja Hilari Bas? Martin i Bas bili su joj dva glavna kontaktna poziva koje je napravila, ili je pokušala da napravi, na NBS-u. I šta joj to znači 'nesrećna'?
     "Nesrećna?"
     Bila je u potpunosti zbunjena. Da li je to Vudi Alen pokušavao da uspostavi vezu sa njom pod lažnim imenom? Pozivni broj grada bio je 212. Znači, reč je bila o nekome u Njujorku. Ko nije bio srećan. Pa, to je malčice sužavalo stvar, zar ne?
     Vratila se recepcioneru na prijavnici.
     "Imam problem sa porukom koju ste mi upravo dali", reče ona. "Osoba koju ne poznajem pokušala je da me pozove i rekla je da nije srećna."
     Recepcioner zaviri u poruku i namršti se.
     "Poznajete li tu osobu?"
     "Ne", Triša reče.
     "Hmmm", reče recepcioner. "Zvuči kao da zbog nečega nije srećna."
     "Da", reče Triša.
     "Izgleda da ovde ima i ime", reče recepcioner. "Gejl Endrijus. Poznajete li ikoga ko se tako zove?"
     "Ne", reče Triša.
     "Imate li pojma zbog čega je nesrećna?"
     "Ne", reče Triša.
     "Jeste li pozvali ovaj broj? Ovde ima i broj."
     "Ne", reče Triša. "Upravo ste mi predali tu poruku. Samo pokušavam da dobijem još neku informaciju pre nego što pozovem taj broj. Možda bih mogla da porazgovaram sa osobom koja je primila poziv?"
     "Hmmm", reče recepcioner, pažljivo proučavajući poruku. "Ne verujem da ovde imamo ikoga ko se zove Gejl Endrijus."
     "Ne, to sam shvatila", reče Triša. "Samo sam..."
     "Ja sam Gejl Endrijus."
     Glas je dopro iza Triše. Ona se okrenu.
     "Izvinite?"
     "Ja sam Gejl Endrijus. Intervjuisali ste me jutros."
     "Oh. Oh, blagi Bože, da", reče Triša, malo porumenevši.
     "Ostavila sam poruku za vas pre dva sata. Niste se javili, pa sam navratila. Nisam želela da se mimoiđemo."
     "Oh. Ne. Razume se", reče Triša, trudeći se svim snagama da se prebaci u drugu brzinu.
     "Ne znam ja ništa o tome", reče recepcioner, za koga menjanje brzine nije bilo kritično. "Da li biste da probam da okrenem ovaj broj za vas?"
     "Ne, u redu je, hvala", reče Triša. "Snaći ću se sada."
     "Mogu da pozovem ovu sobu za vas, ukoliko će to pomoći", reče recepcioner i ponovo zaviri u poruku.
     "Ne, neće biti potrebno, hvala", reče Triša. "To je broj moje sobe. Ja sam ona za koju je poruka ostavljena. Mislim da smo sada sve razjasnili."
     "Želim vam prijatan provod", reče recepcioner.
     Triša nije naročito želela prijatan provod. Imala je posla.
     Takođe nije želela da razgovara sa Gejl Endrijus. Bila je vrlo kruta što se tiče bratimljenja sa hrišćanima. Njene kolege zvale su sagovornike iz njenih intervjua hrišćani i često su se krstile kada bi videle kako neko od njih nevino ulazi u studio na suočenje sa Trišom, naročito ukoliko bi se Triša toplo smešila i pri tom pokazivala zube.
     Ona se okrenu i ledeno nasmeši, pitajući se šta da uradi.
     Gejl Endrijus bila je fina žena od svojih četrdeset godina. Odeća joj je nepobitno spadala u okvire koje određuje skup dobar ukus, ali je takođe nepobitno bila nabacana sa tanjeg kraja tih granica. Bila je astrolog - slavan i, ukoliko su glasine bile istinite, uticajan, budući da je navodno uticala na brojne odluke koje je doneo pokojni predsednik Hadson, počev od toga kakvu aromu šlaga da koristi kojim danom u nedelji, pa do toga da li da bombarduje Damask ili ne.
     Triša ju je napala prilično divljački. Ne na osnovu toga jesu li priče o predsedniku istinite, to je sada bilo lanjski sneg. U svoje vreme madam Endrijus strasno je poricala da je savetovala predsednika Hadsona o bilo čemu izuzev o ličnim, spiritualnim ili dijetalnim stvarima, u šta navodno nije spadalo bombardovanje Damaska. (NIŠTA LIČNO, DAMASKU! - galamili su tabloidi u to vreme.)
     Ne, reč je bila o finom, malom gledištu koje je Triša potegla na temu astrologije kao takve. Madam Endrijus nije bila u potpunosti spremna za to. Triša, sa druge strane, nije bila u potpunosti spremna za revanš u hotelskom holu. Šta činiti?
     "Mogu da vas sačekam kod bara, ukoliko vam je potrebno nekoliko minuta", reče Gejl Endrijus. "Ali volela bih da porazgovaram sa vama, a večeras putujem iz grada."
     Delovala je pomalo žurno zbog nečega, pre nego kivno ili ljutito.
     "U redu", reče Triša. "Dajte mi deset minuta."
     Popela se do svoje sobe. Ponajpre, imala je toliko malo vere u sposobnosti tipa za prijem poruka na hotelskoj prijavnici da se snađe sa bilo čime toliko zapetljanim kao što je poruka, da je želela da se dvostruko osigura da joj neka poruka nije slučajno gurnuta ispod vrata. Ne bi bilo prvi put da se poruke na prijavnici i poruke ispod vrata u potpunosti razlikuju.
     Nije bilo nijedne.
     Ali signalna svetiljka na telefonu palila se i gasila.
     Ona pritisnu dugme za prijem i dobi hotelsku operatorku.
     "Ima poruka za vas od Garija Endrijusa", reče operatorka.
     "Da?" upita Triša. Nepoznato ime. "Šta kaže?"
     "Nespretan", reče operatorka.
     "Nes... kakav?" upita Triša.
     "Nespretan. Dasa kaže da nije spretan. Pretpostavljam da je želeo da to i vi saznate. Hoćete broj?"
     Kada je počela da diktira broj, Triša odjednom shvati da je reč naprosto o iskvarenoj verziji poruke koju je već imala.
     "U redu, u redu", reče ona. "Ima li drugih poruka za mene?"
     "Broj sobe?"
     Triša nije mogla da ukopča zbog čega je operatorka odjednom zatražila njen broj toliko kasno u toku razgovora, ali joj ga je svejedno dala.
     "Ime?"
     "MekMilan, Triša MekMilan", strpljivo je govorila Triša slovo po slovo.
     "Nije gospodin MakManus?"
     "Ne."
     "Nema drugih poruka za vas." Klik.
     Triša uzdahnu i ponovo pozva. Ovog puta dala je ime i broj sobe, sve redom, na samom početku. Operatorka nije pokazala ni najslabašniji titraj prepoznavanja da su razgovarale pre manje od deset sekundi.
     "Idem do bara", objasni Triša. "Do bara. Ukoliko bude telefonskog poziva za mene, da li možete da mi ga prebacite do bara?"
     "Ime?"
     Ponovile su čitav postupak još nekoliko puta, dok Triša nije bila sigurna da je sve što se može razjasniti razjašnjeno koliko se može.
     Istuširala se, obukla čistu odeću i popravila šminku veštinom profesionalca, a zatim, pogledavši krevet uz uzdah, ponovo izišla iz sobe.
     Napola je nameravala da se izvuče i sakrije.
     Ne. Ne zaista.
     Pogledala se u ogledalu u holu dok je čekala lift. Delovala je smireno i sređeno, a ukoliko je bila u stanju da zavara sebe, mogla je da zavara bilo koga.
     Moraće da sredi na čvrst način to sa Gejl Endrijus. U redu, priredila joj je gadne trenutke. Izvinjavam se, ali takva su pravila igre za sve nas - ta vrsta stvari. Madam Endrijus složila se da da intervju povodom objavljivanja nove knjige, a pojavljivanje na TV bilo je besplatna reklama. Ali ne postoje stvari poput besplatnog guranja. Ne, ponovo je izbacila tu rečenicu iz teksta.
     A desilo se ovo:
     Prošle nedelje astronomi su objavili da su najzad otkrili desetu planetu, tamo iza orbite Plutona. Tragali su za njom godinama, vođeni određenim odstupanjima u orbitama spoljašnjih planeta, a sada su je konačno pronašli i svi su bili strašno zadovoljni i svima je bilo strašno drago zbog njih i tako dalje. Planeti je dato ime Persefona, ali je brzo preimenovana u Ruperta, po papagaju nekog astronoma - postojala je neka zamorna, srceparateljna priča u vezi sa svim tim - i sve je to bilo lepo i krasno.
     Triša je sledila priču sa znatnim zanimanjem, i to iz različitih razloga.
     A onda, dok se potucala za dobrim izgovorom da ode do Njujorka na račun svoje TV kompanije, slučilo se da je opazila novinsku vest o Gejl Endrijus i njenoj novoj knjizi 'Vi i vaše planete'.
     Gejl Endrijus baš i nije bila ime koje odmah pali svetiljkicu, ali čim pomenete predsednika Hadsona, šlag i amputaciju Damaska (svet se okanuo hirurških zahvata - službeni izraz bio je 'Damasektomija'), svi su kopčali na šta ste mislili.
     Triša je u svemu tome uočila caku koju je brzo prodala svom producentu.
     Mišljenje o tome da ogromne parčekanje stenja koje se vrte po svemiru znaju nešto o vašim danima što vi ne znate svakako je pretrpelo udar zbog činjenice da se pojavila nova parčekanja stene tamo napolju o kojoj niko ranije nije znao ništa.
     Mora biti da je to poremetilo silne proračune, zar ne?
     Šta sad biva sa svim onim mapama zvezda, kretanjima planeta i ostalim stvarima? Svi smo znali (valjda) šta se dešava kada se Neptun nađe u devici i tako dalje, ali šta biva kada je Rupert u ascedentu? Zar ne treba preraditi čitavu astrologiju? Zar ne bi možda bio zgodan čas da se prizna kako je reč o hrpi brbljarija i umesto toga pređe na svinjogojstvo, čija su načela zasnovana na bar nekoj vrsti racionalne osnove? Da smo znali za Ruperta pre tri godine, da li bi predsednik Hadson jeo šlag sa ukusom kupine utorkom, a ne petkom? Možda bi Damask još postojao? Ta vrsta stvari.
     Gejl Endrijus je sve to primila srazmerno dobro. Upravo je počinjala da se oporavlja od prvobitnog naleta, kada je napravila ozbiljnu grešku i pokušala da uzdrma Trišu slatkim pričanjem o diurnalnim lukovima, pravim ascedentima i nekim od gadnijih oblasti trodimenzione geometrije.
     Na svoj šok otkrila je da joj se sve što je uputila prema Triši smesta vraćalo sa većom žestinom nego što je ona mogla da zaustavi. Niko nije upozorio Gejl da je uloga TV brbljivke za Trišu bila druga u životu. Iza kanalskog sjaja za usne, njenog coupe sauvage i kristalno plavih kontaktnih sočiva nalazio se mozak koji je za sebe, u ranijoj, napuštenoj fazi njenog života, izborio akademski stepen u matematici sa najvišim ocenama i doktorat iz astrofizike.

     Dok je ulazila u lift, Triša, blago zabrinuta, shvati da je ostavila torbicu u sobi i upita se da li da se izvuče nazad i da je uzme. Ne. Verovatno je bila bezbednija tamo gde jeste, a unutra nije bilo ničega što joj je bilo naročito potrebno. Ona pusti da se vrata zatvore za njom.
     Osim toga, reče ona sebi uz duboki uzdah, ukoliko ju je život ičemu naučio, onda je to sledeće:
     Nikada se ne vraćaj za torbicu.
     Dok se lift spuštao, gledala je u tavanicu prilično napeto. Svako ko ne poznaje dobro Trišu MekMilan rekao bi da je upravo to način na koji ljudi dižu pogled kada pokušavaju da zadrže suze. U stvari, mora biti da je gledala majušnu video kameru za bezbednost montiranu gore u uglu.

     Izmarširala je prilično žustro iz lifta minut kasnije i ponovo otišla do recepcije.
     "Hoću sada ovo da ispišem", reče ona, "jer ne bih htela da išta pođe kako ne valja."
     Ispisala je svoje ime velikim slovima na parčetu hartije, zatim svoj broj sobe, zatim 'U BARU' i dala ga recepcioneru, koji se zagleda u njega.
     "To je za slučaj da bude neka poruka za mene. U redu?"
     Recepcioner je i dalje gledao u hartiju.
     "Hoćete da vidim da li je ova u svojoj sobi?" upita on.
     Dva minuta kasnije, Triša se uz okret spusti na barsku stolicu pored Gejl Endrijus, koja je sedela ispred čaše vina.
     "Izgledali ste mi kao osoba koja bi radije sedela za barom nego povučeno za nekim stolom", reče ona.
     Bilo je istina i to pomalo iznenadi Trišu.
     "Votku?" upita Gejl.
     "Da", reče Triša sumnjičavo. Upravo je sprečila sebe da postavi pitanje: 'Kako ste znali?' ali Gejl svejedno odgovori.
     "Pitala sam barmena", reče ona sa ljubaznim osmehom.
     Barmen joj je već pripremljenu votku šarmantno gurnuo preko uglačanog mahagonija.
     "Hvala", reče Triša i oštro je promeša.
     Nije se sasvim odlučila šta da radi sa svom tom iznenadnom finoćom i rešila je da je sve to ne izbaci iz garda. Ljudi u Njujorku nisu bili fini jedni prema drugima bez dobrog razloga.
     "Madam Endrijus", reče ona čvrstim glasom. "Izvinjavam se zbog toga što ste nesrećni. Znam da smatrate kako sam jutros bila malo gruba prema vama, ali, na kraju krajeva, astrologija je samo popularna zabava, što je sasvim u redu. To je deo šou biznisa i to deo koji ste dobro obavili i želim vam sve najbolje sa tim. To je fina zabava. Međutim, nije posredi naučna disciplina i ne sme se pogrešno uzeti kao takva. Mislim da je to nešto što smo jutros obe zajedno veoma uspešno pokazale, a pri tom smo stvorile nešto zabave za narod, što obe radimo da bismo zaradile za život. Izvinjavam se zbog toga što ste imali problema sa time."
     "Ja sam savršeno srećna", reče Gejl Endrijus.
     "Oh", reče Triša, ne sasvim sigurna šta sad da radi. "U vašoj poruci pisalo je da niste srećni."
     "Ne", reče Gejl Endrijus. "U poruci sam rekla da mislim kako vi niste srećni, pa sam se pitala zbog čega."
     Triša se oseti kao da ju je neko šutnuo u potiljak. Ona zatrepta.
     "Šta?" upita tiho.
     "Ima neke veze sa zvezdama. Izgledali ste vrlo ljutito i nesrećno u pogledu nečega vezanog za zvezde i planete dok smo raspravljale i to me je brinulo, pa sam zato došla da vidim da li ste dobro."
     Triša se upiljila u nju. "Madam Endrijus..." poče ona, a onda shvati da je način na koji je to izgovorila zvučao baš ljutito i nesrećno, što je prilično podrivalo pobunu na koju se upravo spremala.
     "Molim vas, zovite me Gejl, ukoliko je to u redu."
     Triša je samo zbunjeno gledala.
     "Ja znam da astrologija nije nauka", reče Gejl. "Razume se da nije. Reč je naprosto o proizvoljnom skupu pravila kao što su šah, tenis ili... kako se zvaše ona čudna stvar koju igrate vi Britanci?"
     "Ovaj, kriket? Samoprebacivanje?"
     "Parlamentarna demokratija. Pravila su se tek onako našla u svemu tome. Ona nemaju nikakvog smisla, izuzev u pogledu samih sebe. Ali kada krenete da primenjujete ta pravila, počnu da se dešavaju raznorazni procesi i vi onda otkrivate sve moguće stvari o ljudima. Pravila u astrologiji slučajno su vezana za zvezde i planete, ali mogle bi biti i o patkama i patkovima - ne bi bilo nikakve razlike. Reč je naprosto o načinu razmišljanja o problemu koji dopušta da počnu da se pomaljaju obrisi problema. Što više pravila, što tanja pravila, što proizvoljnija, utoliko bolje. To je kao kada bacite pregršt fine grafitne prašine na parče hartije da vidite skrivena udubljenja. Dopušta vam da uočite reči koje su bile napisane na parčetu hartije iznad njega, koje je sada odneto i skriveno. Grafit nije bitan. On je naprosto sredstvo za otkrivanje udubljenja. I tako, vidite, astrologija nema nikakve veze sa astronomijom. Naprosto, stoji u vezi sa načinom na koji ljudi misle o drugim ljudima.
     I zbog toga, kada ste se jutros, ne znam, toliko osećajno usredsredili na zvezde i planete, počela sam da razmišljam: nije ona ljuta na astrologiju, ona je, u stvari, ljuta i nesrećna zbog pravih zvezda i planeta. Ljudi obično bivaju nesrećni i ljuti kada nešto izgube. To je sve što mi je padalo na pamet i nisam bila u stanju da u svemu nađem imalo više smisla. Zbog toga sam došla da vidim da li ste u redu."
     Triša je bila zgranuta.
     Jedan deo njenog mozga već je počeo da proizvodi najraznovrsnije stvari. Bio je zaposlen izmišljanjem svih mogućih vrsta pobijanja vezanih za to koliko su smešni horoskopi po časopisima i kakve sve vrste statističkih trikova igraju sa ljudima. Ali sve to postepeno iščile, jer je ovaj deo shvatio da ostatak mozga ne sluša. Bila je u potpunosti zgranuta.
     Upravo joj je potpuni stranac rekao nešto što je držala u najdubljoj tajnosti tokom sedamnaest godina.
     Ona se okrenu da pogleda Gejl.
     "Ja..."
     Zaustavila se.
     Majušna kamera za obezbeđenje iza bara okrenula se da joj sledi pokret. To ju je u potpunosti smelo. Većina ljudi ne bi to ni primetila. Stvar nije sazdana tako da bude primetna. Nije bila sazdana da nagovesti kako danas čak i najskuplji i najelegantniji hotel u Njujorku ne može da bude siguran da mu klijentela neće iznenada izvući pištolj ili se pojaviti bez kravate. Ali, iako je bila pažljivo skrivena iza votke, nije mogla da zavara pomno brušeni instinkt TV voditeljke, koja je morala tačno da zna kada se kamera okreće da je gleda.
     "Nešto nije u redu?" upita Gejl.
     "Ne, ja... htedoh da kažem kako ste me prilično zapanjili", reče Triša. Ona odluči da ne obraća pažnju na kameru obezbeđenja. To se samo mašta igrala sa njom zbog toga što je toliki deo uma danas posvetila televiziji. Nije to bilo prvi put. Kamera za osmatranje saobraćaja, bila je ubeđena, okrenula se da je gleda dok je prolazila pored nje, a kamera obezbeđenja u Blumingdejlu kao da je naročito uživala u tome da je posmatra kako oprobava šešire. Očigledno je malo počela da šizi. Čak joj se pričinilo da je jedna ptičica u Central parku prilično napeto piljila u nju.
     Odlučila je da sve izbaci iz uma i gucnula votku. Neko je išao oko bara i pitao ljude da li su oni gospodin MakManus.
     "U redu", reče ona i iznenada se otvori. "Ne znam kako ste to iskopali, ali..."
     "Nisam iskopala, kako to vi kažete. Naprosto sam slušala šta ste govorili."
     "Ono što sam izgubila bio je, čini mi se, čitav drugi život."
     "Svakome se to dešava. Svakog trenutka svakoga dana. Svaka odluka koju donesemo, svaki dah koji udahnemo, otvara neka vrata i zatvara mnoga druga. Većinu i ne primetimo. Neka primetimo. Izgleda kao da ste vi primetili jedna od njih."
     "Oh, da, primetila sam", reče Triša. "U redu. Evo. Sasvim je jednostavno. Pre mnogo godina srela sam jednog tipa na nekoj žurki. Rekao je da je sa druge planete i pitao da li bih da pođem sa njim. Rekla sam da, u redu. Bila je to takva vrsta žurke. Rekla sam mu da sačeka dok odem po torbicu, a onda sam rekla da će mi biti drago da odem na drugu planetu sa njime. On mi reče da mi torbica nije potrebna. Ja sam mu kazala da je očigledno došao sa neke vrlo zaostale planete, inače bi znao da žena uvek mora da ima sa sobom torbicu. Postao je malo nestrpljiv, ali nisam htela da pojurim navrat-nanos samo zbog toga što je rekao da je sa druge planete.
     Otišla sam na sprat. Bilo mi je potrebno izvesno vreme da pronađem torbicu, ali je onda neko drugi bio u kupatilu. Kada sam sišla, njega nije bilo."
     Triša zastade.
     "I...?" upita Gejl.
     "Vrata vrta bila su otvorena. Izišla sam. Videla su se svetla. Nekakva svetlucava stvar. Stigla sam upravo na vreme da vidim kako se diže u nebo, bez zvuka proleće kroz oblake i nestaje. To je bilo to. Kraj priče. Kraj jednog života i početak drugog. Ali teško da i trenutak ovog života prolazi, a da se ne upitam za neko drugo ja. Ono ja koje se nije vratilo po torbicu. Osećam se kao da je ona tamo negde, a ja koračam po njenoj senci."
     Neki član hotelskog osoblja sada je išao oko bara i pitao ljude da li su oni gospodin Miler. Niko nije bio.
     "Stvarno mislite da je to... bila osoba sa druge planete?" upita Gejl.
     "Oh, svakako. Bio je tu svemirski brod. Oh, a on je imao dve glave."
     "Dve? Zar niko nije primetio?"
     "Bila je to kostimirana zabava."
     "Shvatam..."
     "A on je preko nje stavio kavez za ptice, razume se. Sa tkaninom preko kaveza. Pretvarao se da ima papagaja. Kucnuo bi po kavezu, a ovaj je brbljao gomilu tupavih stvari tipa 'slatka Poli', kreštao i tako dalje. Onda je na trenutak svukao tkaninu i počeo da urla od smeha. Unutra je bila još jedna glava i smejala se sa njim. Bio je to trenutak koji me je dobrano uzdrmao, mogu vam reći."
     "Uverena sam da ste, po svoj prilici, učinili pravu stvar, zar ne, draga moja?" upita Gejl.
     "Ne", reče Triša. "Ne, nisam. I nisam mogla da nastavim posao kojim sam se ranije bavila. Znate, bila sam astrofizičar. Ne možete biti valjan astrofizičar ukoliko ste u stvarnosti sreli nekoga sa druge planete ko je imao drugu glavu što se pretvarala da je papagaj. Naprosto, ne ide. Bar meni nije išlo."
     "Vidim da bi bilo teško. I to je verovatno razlog što ste pomalo oštri prema ljudima koji pričaju ono što zvuči kao potpuna besmislica."
     "Da", reče Triša. "Pretpostavljam da ste u pravu. Izvinjavam se."
     "U redu je."
     "Uzgred, vi ste prva osoba kojoj sam ovo ispričala."
     "Baš sam se pitala. Jeste li udati?"
     "Ovaj, nisam. Ovih dana to je baš teško tačno znati, zar ne? Ali u pravu ste što ste to pitali, jer verovatno je to razlog. Bila sam prilično blizu da to učinim dva puta, uglavnom zbog toga što sam želela dete. Ali svaki momak završavao je tako što me je pitao zbog čega se neprestano obazirem. Šta da mu kažem? U jednom trenutku čak sam pomislila kako bih mogla otići do banke sperme i oprobati sreću. Da dobijem nečije dete nasumce."
     "Ne biste to ozbiljno učinili, zar ne?"
     Triša se nasmeja. "Verovatno ne. Nikada nisam otišla i proverila u stvarnosti. Nikada nisam učinila pravu stvar. Priča mog života. Nikada nisam učinila baš pravu stvar. Pretpostavljam da sam zbog toga na televiziji. Tamo ništa nije stvarno."
     "Izvinite, madam, da li je vaše ime Triša MekMilan?"
     Triša se obazre iznenađeno. Pored nje stajao je čovek sa vozačkom kapom.
     "Da", reče ona, u trenutku ponovo sabrana.
     "Madam, tražim vas otprilike jedan sat. U hotelu mi rekoše da nemaju nikoga ko se tako zove, ali proverio sam u uredu gospodina Martina i oni mi rekoše da je ovo nepobitno mesto u kome ste odseli. Zato ih ja ponovo upitam, oni i dalje govore da nikada nisu čuli za vas, pa ih nateram da probaju da pošalju momka po vas, a oni i dalje ne mogu da vas pronađu. Na kraju nateram ured da mi faksom pošalje vašu sliku u kola i pođem sam da vidim."
     On baci pogled na sat.
     "Možda sada malo kasnimo, ali hoćete li svejedno da pođemo?"
     Triša je bila zapanjena.
     "Gospodin Martin? Mislite Endi Martin sa NBS?"
     "Tako je, madam. Proba za US/AM."
     Triša skoči sa stolice. Nije mogla podneti ni da pomisli na sve poruke upućene gospodinu MakManusu i gospodinu Mileru.
     "Samo, moramo da požurimo", reče vozač. "Koliko sam ja čuo, gospodin Martin smatra da bi možda vredelo probati britanski naglasak. Njegov šef u mreži sav se uskopistio protiv te zamisli. To je gospodin Zvingler, a ja slučajno znam da večeras leti na obalu, jer treba da ga pokupim i prebacim na aerodrom."
     "U redu", reče Triša. "Spremna sam. Idemo."
     "U redu, madam. To je ona velika limuzina ispred ulaza."
     Triša se okrenu Gejli. "Izvinite", reče ona.
     "Idite! Idite!" reče Gejl. "I srećno. Uživala sam u susretu sa vama."
     Triša posegnu za torbicom da ostavi nešto gotovine.
     "Prokleta bila", reče ona. Ostavila ju je na spratu.
     "Ja častim piće", bila je uporna Gejl. "Stvarno. Bilo je zanimljivo."
     Triša uzdahnu.
     "Čujte, stvarno mi je žao zbog onoga jutros i..."
     "Ne govorite više ni reč. Sve je u redu. To je samo astrologija. Bezopasna je. Nije kraj sveta."
     "Hvala." Gonjena naglim porivom, Triša je zagrli.
     "Imate sve što vam treba?" upita vozač. "Nećete da odete po torbicu ili tako nešto?"
     "Ukoliko ima išta što me je život naučio", reče Triša, "onda je to sledeće: nikada se ne vraćaj po torbicu."

     Nešto više od sat kasnije, Triša sede na jedan od dva kreveta u svojoj hotelskoj sobi. Nekoliko minuta nije se pomerila. Samo je gledala torbicu, koja je nevino počivala na drugom krevetu.
     U rukama joj je bila poruka od Gejl Endrijus, u kojoj je pisalo: 'Nemojte biti previše razočarani. Slobodno me nazovite ukoliko želite da porazgovaramo o tome. Na vašem mestu ja bih ostala kod kuće sutra uveče. Odmorite se. Ali ne sekirajte se zbog mene, i bez brige. To je samo astrologija. Nije kraj sveta. Gejl."
     Vozač je bio savršeno u pravu. U stvari, vozač je, izgleda, bolje znao šta se dešava u NBS-u od ijedne osobe koju je srela u toj organizaciji. Martin je bio zainteresovan, Zvingler nije. Dobila je jedno jedino snimanje da dokaže da je Martin u pravu i uprskala ga je.
     Oh, dobro. Oh, dobro, oh, dobro, oh, dobro.
     Vreme za povratak kući. Vreme da telefonira avio-prevozniku i vidi da li još može da stigne večeras na noćni let za Hitrou. Posegla je za velikim telefonskim imenikom.
     Oh. Sve po redu.
     Ponovo je spustila imenik, uzela torbicu i odnela je u kupatilo. Spustila ju je i izvadila malu, plastičnu kutiju u kojoj su joj bila kontaktna sočiva, bez kojih nije bila u stanju da čita kako valja ni sa hartija sa tekstom, niti sa idiota.
     Dok je stavljala sićušne plastične diskove u oči, razmišljala je da ukoliko postoji stvar kojoj ju je život naučio, onda je to da postoje prilike kada se ne treba vraćati po torbicu, ali i druge prilike kada treba. Tek je trebalo da je nauči da pravi razliku između ta dva tipa prilika.