15.
Prvi mesec, dok su upoznavali
jedno drugo, bio je pomalo težak.
Drugi mesec, dok su pokušavali da
iziđu nakraj sa onim što su saznali jedno o drugom tokom prvog
meseca, bio je mnogo lakši.
Treći mesec, kada je stigla kutija,
bio je stvarno nezgodan.
Na početku bilo je problem čak i
pokušati da se objasne o tome šta je to mesec. Bila je to prijatno
jednostavna stvar za Artura, tu na Lemjueli. Dani su bili tek
malčice duži od dvadeset pet sati, što je u osnovi značilo jedan
sat više u krevetu svakog svakcijatog dana; uz to, razume se,
redovno je morao da podešava sat, ali u tome je Artur prilično
uživao.
Takođe je bio kod kuće u pogledu
broja sunaca i meseca koje je Lemjuela imala - po jedno od svakog -
za razliku od nekih planeta na koje je naletao s vremena na vreme i
gde je broj ovih bio naprosto smešan.
Planeta je pravila puni krug na
orbiti oko jedinog sunca svakih tri stotine dana, što je bio dobar
broj, jer je podrazumevao da se godina ne vuče kao bez kraja. Mesec
je obilazio Lemjuelu tek nešto malo češće od devet puta godišnje,
što je značilo da mesec ima nešto više od trideset dana, a to je
bilo krajnje savršeno, jer ti je davalo malo više vremena da
posvršavaš stvari. Ne samo da je bilo umirujuće slično Zemlji, već
je, zapravo, predstavljalo poboljšanje.
Nasumica, sa druge strane, smatrala
je da je zarobljena u noćnu moru koja joj se stalno vraća. Imala je
napade plača i mislila je da mesec izlazi da bi je uhvatio. Svake
noći bio je tu, a onda, kada bi zašao, izišlo bi sunce i sledilo
je. Ponovo i ponovo.
Trilijan je upozorila Artura da će
Nasumica možda imati teškoća da se prilagodi redovnijem načinu
života nego što je onaj na koji je bila naviknuta do tada, ali
Artur nije bio spreman na bukvalno urlikanje na mesec.
Nije, razume se, bio spreman ni za
šta od svega toga.
Njegova kćerka?
Njegova kćerka? On i Trilijan nikada
nisu - jesu li? Bio je krajnje ubeđen da bi se sećao. A šta je sa
Zaphodom?
"Nismo ista vrsta, Arture", odgovori
Trilijan. "Kada sam zaključila da želim dete, napravili su sve
moguće genetske probe na meni i mogli su da nađu samo jedan
odgovarajući uzorak. Tek kasnije mi je svanulo. Dvaput sam
proverila i bila sam u pravu. Obično neće da ti kažu, ali ja sam
bila uporna."
"Hoćeš da kažeš da si išla u banku
DNK?" upita Artur razrogačenih očiju.
"Da. Ali nije bila baš sasvim
nasumična, kao što joj ime kazuje, jer, razume se, ti si bio jedini
davalac homo sapiens. Međutim, moram reći da izgleda da si bio
prilično čest letač."
Artur je širom otvorenih očiju piljio
u devojku nesrećnog izgleda koja se nezgrapno pogrbila u vratima i
gledala ga.
"Ali kada... koliko dugo...?"
"Misliš, kolika joj je starost?"
"Da."
"Pogrešna."
"Šta time hoćeš da kažeš?"
"Hoću da kažem da nemam pojma."
"Šta?"
"Pa, u mojoj vremenskoj liniji mislim
da ima otprilike deset godina kako sam je dobila, ali očigledno je
poprilično starija od toga. Vidiš, ja provodim život u putovanju
napred-nazad po vremenu. Posao. Vodila sam je sa sobom kada sam
mogla, ali to naprosto nije uvek moguće. Tada sam je obično
ostavljala u vremenskim zonama za dnevni boravak, ali u današnje
vreme naprosto ne možeš dobiti pouzdano praćenje vremena. Ostaviš
ih tamo izjutra i jednostavno nemaš pojma koliko će biti stari
uveče. Možeš da se žališ dok ne poplaviš u licu, ali to nikuda ne
vodi. Jednom sam je ostavila na takvom mestu na nekoliko sati, a
kada sam se vratila, već joj je prošao pubertet. Učinila sam sve
što sam mogla, Arture, sada stvar zavisi od tebe. Moram da idem da
izveštavam sa ratišta."
Prvih deset sekundi koje su prošle
pošto je Trilijan otišla bile su otprilike najduže u Arturovom
životu. Kao što znamo, vreme je relativno. Možete putovati
svetlosnim godinama između zvezda i nazad, a ako to činite brzinom
svetlosti, onda, kada se vratite, može se desiti da ste ostarili
tek nekoliko sekundi, dok vam je brat blizanac ili sestra
bliznakinja ostarila dvadeset, trideset, četrdeset ili koliko god
već hoćete godina, zavisno od toga koliko daleko ste putovali.
To će vas pogoditi kao ozbiljan lični
potres, naročito ukoliko prethodno niste ni znali da imate brata
blizanca ili sestru bliznakinju. Sekunde tokom kojih ste bili
odsutni neće biti dovoljne da vas pripreme za šok novih i neobično
uvećanih porodičnih odnosa kada se vratite.
Deset sekundi ćutanja nije bilo
dovoljno Arturu da preuredi celokupan pogled na sebe i na svoj
život na način koji odjednom uključuje čitavu jednu novu kćerku u
vezi sa čijim pukim postojanjem nije imao ni najblaži nagoveštaj
slutnje kada se probudio tog jutra. Duboke, osećajne porodične veze
ne mogu se izgraditi za deset sekundi, koliko god vi daleko i brzo
putovali po njih, i Artur je osećao samo bespomoćnost, zbunjenost i
ošamućenost dok je gledao devojku koja je stajala u dovratku i
piljila u pod.
Pretpostavljao je da nema svrhe da se
pretvara da nije beznadežan.
Prišao joj je i zagrlio je.
"Ne volim te", reče on. "Izvini. Još
te čak i ne poznajem. Ali daj mi dva minuta."
Živimo u neobično vreme.
Takođe živimo po neobičnim mestima:
svako u sopstvenoj Vaseljeni. Ljudi kojima nastanjujemo sopstvene
Vaseljene samo su senke čitavih drugih Vaseljena koje se presecaju
sa našom. Biti u stanju da baciš pogled u tu zbunjujuću složenost
beskonačnih međuzavisnosti i da izgovaraš stvari poput: 'Oh, ćao
Edi! Što si lepo pocrneo. Kako je Kerol?' zahteva veliku meru
veštine filtriranja za koju sva svesna bića na kraju moraju da
razviju sposobnost, ne bi li se zaštitila pred razmišljanjima o
haosu kroz koji se valjaju i previru. I zato pustite malo svoje
dete na miru, važi?
Navod iz knjige 'Praktično
roditeljstvo u delimično šizofreničnoj Vaseljeni'
"Šta je to?"
Artur je gotovo odustao. To će reći,
nikako neće odustati. Uopšte nema nameru da odustane. Ni sada. Niti
ikada. Ali da je od one sojte osoba koje odustaju, ovo bi verovatno
bilo vreme kada bi to učinio.
Nezadovoljna time što je on mrgud,
rđave naravi, što želi da ide da se igra u paleozojskoj eri, ne
shvatajući zbog čega sila teže mora da bude uključena sve vreme i
dernjajući se na sunce da prestane da je prati, Nasumica je pored
toga još koristila njegov nož sa sečenje mesa da iskopava kamenje i
baca ga na pika-ptice zbog toga što je tako gledaju.
Artur nije čak znao ni da li je
Lemjuela imala paleozojsku eru. Prema starom Trašbargu, planeta je
pronađena u potpunosti obrazovana u pupku džinovske uholaže u
četiri sata i trideset minuta jednog vrunodeljka popodne, i iako je
Artur, kao iskusni galaktički putnik sa dobrim ocenama '0' iz
fizike i geografije, prilično ozbiljno sumnjao u sve to, bilo je u
suštini traćenje vremena upuštati se u pokušaje rasprave o tim
stvarima sa starim Trašbargom, a i inače nikada nije bilo mnogo
svrhe da se to radi.
Uzdahnuo je dok je sedeo i popravljao
iskrzani i savijeni nož. Zavoleće je, makar to ubilo njega, nju ili
oboje. Nije bilo lako biti otac. Znao je da niko nikada nije rekao
da će biti lako, ali stvar nije bila u tome, jer pre svega on
nikada nije ni tražio da bude otac.
Radio je najbolje što može. Svaki
trenutak koji je mogao da odvoji od pravljenja sendviča provodio je
sa njom, razgovarao je sa njom, šetao se sa njom, sedeo na bregu sa
njom i gledao kako sunce zalazi nad dolinom u kojoj se ugnezdilo
naselje, pokušavao da otkrije razne stvari u vezi sa njenim
životom, pokušavao da joj objašnjava svoj. Bio je to nezgodan
posao. Zajedničko tle između njih, nezavisno od činjenice da su
imali gotovo istovetne gene, bilo je otprilike veličine oblutka.
Ili, radije, bilo je otprilike veličine Trilijan, a jedino su im se
pogledi o njoj tek malo razlikovali.
"Šta je to?"
Odjednom je shvatio da mu je nešto
govorila, a on to nije primetio. Ili, pre, nije joj prepoznao
glas.
Umesto uobičajenog tona kojim mu se
obraćala i koji je bio gorak i kivan, naprosto mu je postavila
jednostavno pitanje.
Iznenađeno se obazreo.
Sedela je na stolici u uglu kolibe
onako malo pogrbljeno kako je to obično činila, skupljenih kolena,
razmaknutih stopala, tamna kosa visila joj je preko lica dok je
gledala u nešto što je držala u rukama.
Artur joj priđe, malčice
nervozno.
Njene promene raspoloženja bile su
nepredvidljive, ali do sada su sve bile između različitih vrsta
rđavog. Izlivi gorkog prebacivanja bez upozorenja ustupali su mesto
prezrivom samosažaljenju, a potom dugim naletima mračnog očajanja
isprekidanim iznenadnim činovima bezumnog nasilja prema neživim
predmetima i zahtevima da ide do nekog električnog kluba.
Ne samo da na Lemjueli nije bilo
električnih klubova, nego nije uopšte bilo klubova, kao ni, u
stvari, elektriciteta. Postojala je kovačnica i pekara, kao i dve
zaprege, ali bili su to najviši dometi lemjuelanske tehnologije i
lep broj Nasumicinih nezaustavljivih napada besa bio je usmeren
prema čistoj, nerazumljivoj zaostalosti mesta.
Mogla je da hvata sub-eta TV na malom
Fleks-O-Panelu hirurški ugrađenom u njen zglavak ruke, ali to je
nije nimalo veselilo, jer je ovaj bio pun vesti o ludački zabavnim
stvarima koje su se dešavale u svim drugim delovima Galaksije
izuzev ovog. Takođe je često davao vesti o njenoj majci, koja ju je
odbacila da bi otišla i izveštavala o nekom ratu koji se, izgleda,
uopšte nije ni desio, ili je bar na neki način sav pošao kako ne
treba zbog toga što se nisu održavali nikakvi valjani vojni
skupovi. Takođe joj je davao pristup brojnim velikim pustolovnim
predstavama koje su prikazivale kako se sve moguće vrste
fantastično skupocenih svemirskih brodova survavaju jedni na
druge.
Seljani su bili u potpunosti
hipnotisani svim tim divnim, čarobnim slikama koje su joj sevale
preko zglavka. Videli su survavanje samo jednog svemirskog broda, a
ovo je bilo toliko zastrašujuće, silovito i potresno i izazvalo je
toliko užasnog pustošenja, požara i smrti da, glupavo, uopšte nisu
ni shvatili da je tu reč, zapravo, o zabavi.
Starog Trašbarga ovo je toliko
zapanjilo da je smesta video Nasumicu kao Bobovog poslanika, ali
prilično brzo potom zaključio je da je ova, zapravo, poslata kao
kušnja njegove vere, ako ne i strpljenja. Takođe ga je zabrinuo
broj survavanja svemirskih brodova koje je morao da ubacuje u svete
priče da bi uopšte održao pažnju seljana i da ovi ne bi otrčali da
pilje u Nasumicin zglavak.
U tom trenutku nije gledala u
zglavak. Zglavak joj je bio isključen. Artur tiho čučnu pokraj nje
da vidi u šta to gleda.
Bio je to njegov ručni sat. Skinuo ga
je kada je pošao da se tušira pod obližnji vodopad, a Nasumica ga
je pronašla i pokušala da ga shvati.
"To je samo sat", reče on. "Služi da
pokazuje vreme."
"Znam to", reče ona. "Ali ti se
neprestano zezaš sa njime, a on ipak ne pokazuje tačno vreme. Niti
bilo šta slično."
Upalila je pokazivač panela na
zglavku koji je automatski davao očitavanje lokalnog vremena. Panel
na zglavku bez šuma se poduhvatio posla merenja lokalne gravitacije
i orbitalnog momenta, zatim je pribeležio gde se sunce nalazi i
pratio mu kretanje na nebu, još od prva dva minuta po Nasumicinom
dolasku. Potom je brzo pokupio podatke o svojoj okolini, ispitao
kakve su mesne konvencije u pogledu mernih jedinica i prepodesio se
u skladu sa time. Takve stvari neprekidno je radio, što vam je bilo
naročito dragoceno ukoliko ste mnogo putovali po vremenu, odnosno
po prostoru.
Nasumica se namršti na očev sat koji
nije radio ništa od svega toga.
Artur je bio vrlo ponosan na njega.
Bio je bolji nego što bi ikada mogao da dopusti sebi. Poklonio mu
ga je za dvadeset drugi rođendan bogati i krivicom opterećeni kum
koji mu je zaboravio svaki svakcijati rođendan do tada, baš kao i
ime. Pokazivao je dan u nedelji, datum, Mesečeve mene; na
izudaranoj i izgrebanoj poleđini bilo je ugravirano: 'Albertu za
dvadeset prvi rođendan', zajedno sa pogrešnim datumom - slovima
koja tek što su još bila vidljiva.
Sat je poslednjih godina prošao kroz
popriličan broj stvari, od kojih najveći deo nije uključen pod
garanciju. Razume se, Artur nije verovao da garancija izrikom
podrazumeva da će sat raditi tačno samo unutar vrlo posebnih
gravitacionih i magnetnih polja planete Zemlje, i to isključivo
ukoliko je dan dug dvadeset četiri sata i ako planeta ne
eksplodira, i tako dalje. Bile su to toliko temeljne pretpostavke
da su ih čak i advokati propustili.
Srećom, sat mu je bio na navijanje,
ili, tačnije, sa automatskim navijanjem. Nigde drugde u Galaksiji
ne bi našao baterije tačno one veličine i jačine kakve su na Zemlji
bile savršeno standardne.
"I kakvi su mu to brojevi?" upita
Nasumica.
Artur joj ga uze.
"Ovi brojevi po ivici jesu sati. Na
malom prozoru sa desne strane piše UT, što znači utorak; tu je još
broj 14, što znači da je posredi četrnaesti dan meseca koji se zove
MAJ, a to piše u ovom prozorčiću ovde.
A ovaj prozor u obliku polumeseca, tu
na vrhu, govori ti o Mesečevim menama. Drugim rečima, govori ti
koliki deo Meseca noću osvetljava Sunce, što zavisi od međupoložaja
Sunca, Meseca i... ovaj... Zemlje."
"Zemlje", reče Nasumica.
"Da."
"A to je mesto sa koga dolazite ti i
mama?"
"Da."
Nasumica mu ponovo uze sat i pogleda
ga, očevidno nečim zbunjena. Onda ga prinese uhu i zbunjeno
posluša.
"Kakvi su to zvuci?"
"To je kucanje. To je mehanizam koji
pokreće sat. Naziva se satni mehanizam. To su nekakvi povezani
zupčanici i opruge koji okreću kazaljke tačno odgovarajućom brzinom
da bi merili sate, minute, dane i tako dalje."
Nasumica ga je i dalje gledala.
"Nešto te zbunjuje", reče Artur. "Šta
to?"
"Da", reče Nasumica najzad. "Zbog
čega je sav od mehanike?"
Artur predloži da pođu u šetnju.
Smatrao je da postoje stvari koje bi trebalo da rasprave, a
Nasumica, ako već nije bila prijemčiva i voljna, onda bar sada nije
režala.
Sa Nasumicine tačke gledanja sve to
bilo je takođe veoma uvrnuto. Nije bila reč o tome da je baš želela
da bude teška, nego naprosto nije znala kakva bi umesto toga
trebalo da bude.
Ko je uopšte bio taj tip? Kakav je to
bio život koji je trebalo da živi? Kakav je to bio svet u kome je
trebalo da ga živi? I kakva je to bila Vaseljena koja je neprekidno
navaljivala na nju kroz njene oči i uši? Čemu je sve to služilo?
Šta je želelo od nje?
Rođena je u svemirskom brodu koji je
išao sa nekog mesta tamo negde na neko mesto tamo negde, a kada bi
stigao tamo negde, ispostavilo bi se da je to tamo negde samo još
jedno tamo negde sa koga treba stići na neko drugo tamo negde.
Njeno normalno očekivanje bilo je da
treba da se nalazi tamo negde. Za nju je bilo normalno da oseća da
je na pogrešnom mestu.
A onda, neprekidno putovanje po
vremenu samo je učinilo problem složenijim i dovelo do osećanja da
ne samo da je uvek na pogrešnom mestu, već je tamo skoro uvek i u
pogrešno vreme.
Nije primećivala da se tako oseća,
zbog toga što se jedino tako uvek osećala, baš kao što joj se
nikada nije učinilo čudno to da gotovo svuda gde ode mora da nosi
tegove ili antigravitaciona odela, a obično i posebne aparate za
disanje. Jedina mesta na kojima ste se ikada mogli osećati kako
treba bili su svetovi koje ste sazdali sami za sebe - virtualne
stvarnosti po električnim klubovima. Nikada joj nije palo na pamet
da je prava Vaseljena nešto u šta biste se mogli uklopiti.
A u to je spadalo i ovo mesto,
Lemjuela, na koje ju je šutnula majka. A spadala je i ova osoba
koja joj je poklonila taj dragoceni i čarobni dar života u zamenu
za bolje sedište. Baš je bilo dobro što se ispostavilo da je
prilično drag i prijateljski nastrojen, jer bi u protivnom bilo
nevolja. Ozbiljno. Imala je u džepu posebno naoštren kamen kojim je
mogla izazvati grdne nevolje.
Može biti veoma opasno kada se stvari
posmatraju sa tuđe tačke gledanja bez valjane pripreme.
Sedeli su na mestu koje je Artur
naročito voleo, na padini brega koji je gledao na dolinu. Sunce je
zalazilo povrh naselja.
Jedina stvar koja Arturu nije bila
mnogo draga bilo je to što je odatle mogao da vidi još malo dalje,
do sledeće doline, gde je tamnozelena, nakazna brazda u šumi
obeležavala mesto gde mu se survao brod. Ali možda je to bilo da ga
spreči da se vrati tamo. Bilo je mnogo mesta sa kojih je mogao da
posmatra bujni, talasavi predeo Lemjuele, ali ovo ga je posebno
privuklo, svojim nametljvim tamnim mestom straha i bola ugneždenim
na samom rubu vidnog polja.
Nije se vraćao tamo još otkako su ga
izvukli iz ostataka kapsule.
Nije mogao.
Ne bi bio u stanju da podnese.
U stvari, vratio se jedan deo puta
odmah sledećeg dana, dok je još bio sav otupeo i ošamućen od šoka.
Imao je slomljenu nogu, dva polomljena rebra, nekoliko gadnih
opekotina i nije baš suvislo razmišljao, ali je uporno zahtevao da
ga seljani odvedu, što su oni, nelagodno, i učinili. Ali nije uspeo
da dođe baš do onog mesta na kome je tle bilo rastopljeno i
uzavrelo i najzad je othramao od užasa zauvek.
Ubrzo se pronela reč da čitavu oblast
posećuju duhovi i od tada se niko nije usudio da ode tamo. Zemlja
je bila puna divnih, bujno zelenih i ugodnih dolina - nije imalo
svrhe odlaziti do jedne visoko zabrinjavajuće. Neka se prošlost
drži sebe i dopusti sadašnjosti da se kreće u budućnost.
Nasumica je ugnezdila sat u rukama,
lagano ga je okretala da pusti duge zrake večernjeg sunca da toplo
sijaju po ogrebotinama i urezima na debelom staklu. Opčinjavalo ju
je da gleda kako paukolika, mala sekundara otkucava put u krug.
Svaki put kada bi napravila pun krug, duža od dve glavne kazaljke
premestila bi se tačno na sledeći od šezdeset malih podeljaka oko
brojčanika. A kada bi dugačka kazaljka dovršila sopstveni puni
krug, manja kazaljka pomerila bi se na sledeći glavni broj.
"Gledaš ga duže od jedan sat", reče
Artur tiho.
"Znam", reče ona. "Sat je kada velika
kazaljka pređe čitav put u krug, zar ne?"
"Tako je."
"Onda, znači da sam ga gledala jedan
sat i sedamnaest... minuta."
Nasmešila se dubokim i tajanstvenim
zadovoljstvom i vrlo malo pomerila, tako da mu se tek ovlaš
naslanjala na ruku. Artur oseti kako mu se najzad oteo mali uzdah
koji je nedeljama susprezao u grudima. Želeo je da prebaci kćerki
ruku preko ramena, ali osećao je da je još prerano i da bi se
postidela i odmakla od njega. Ali nešto je radilo. Nešto je
popuštalo u njoj. Sat joj je značio nešto za šta do sada nije znala
u životu. Artur nije bio siguran da, zapravo, već razume šta je
posredi, ali osećao je duboko zadovoljstvo i olakšanje što ju je
nešto dirnulo.
"Objasni mi opet", reče Nasumica.
"Pa, u stvari, nije to ništa", reče
Artur. "Satni mehanizam je nešto što se razvijalo stotinama
godina..."
"Zemaljskih godina."
"Da. Postajao je sve finiji i finiji,
složeniji i složeniji. Bio je to visoko stručan i precizan posao.
Morao je da bude veoma mali i morao je da radi tačno, ma koliko ti
mahala njime ili ga ispuštala."
"Ali samo na jednoj planeti?"
"Pa, to je bilo mesto na kome je
napravljen, da. Nikada se nije očekivalo da ide igde drugde i da se
suočava sa različitim suncima i mesecima, magnetnim poljima i
raznim drugačijim stvarima. Hoću da kažem, i dalje ide savršeno
dobro, ali to ne znači baš mnogo ovoliko daleko od Švajcarske."
"Od čega?"
"Od Švajcarske. Tamo je napravljen.
Mala, brdovita zemlja. Zamorno uredna. Ljudi koji su ih pravili
nisu ni znali da postoje drugi svetovi."
"Mnogo velika stvar da je neko ne
zna."
"Ovaj, jeste."
"Pa odakle su oni došli?"
"Oni, to jest mi... naprosto smo kao
odrasli tamo. Evoluirali smo na Zemlji. Iz, ne znam, neke vrste
mulja ili tako nešto."
"Kao ovaj sat."
"Hm. Ne verujem da satovi narastaju
iz mulja."
"Ništa ne razumeš!"
Nasumica odjednom skoči na noge,
vičući.
"Ništa ti ne razumeš! Ne razumeš
mene, ne razumeš ništa! Mrzim te što si tako glupav!"
Potrčala je zajapureno niz breg, i
dalje držeći sat i vičući kako ga mrzi.
Artur skoči, preneražen i povređen.
Potrčao je za njom kroz žilavu i busenastu travu. Bilo je to za
njega teško i bolno. Kada je slomio nogu prilikom pada, to nije bio
čist prelom i nije valjano zacelio. Teturao se i trzao od bola dok
je trčao.
Odjednom se okrenula i pogledala ga u
oči, lica mračnog od besa.
Pružila je sat prema njemu. "Ne
razumeš da ima negde mesto kome ovo pripada? Negde gde radi? Negde
gde se uklapa?"
Okrenula se i ponovo potrčala. Bila
je snažna i hitrih nogu i Artur nije mogao ni izdaleka da drži
korak sa njom.
Nije ovde bila reč o tome da nije
očekivao da je toliko teško biti otac, nego nije uopšte očekivao da
bude otac, naročito ne tako iznenada i neočekivano na tuđinskoj
planeti.
Nasumica se okrenu da ponovo vikne na
njega. Iz nekog razloga zaustavljala se svaki put kada bi to
činila.
"Šta misliš, ko sam ja?" pitala je
gnevno. "Tvoje bolje sedište? Šta misliš, šta je mama mislila da
sam ja? Neka vrsta karte za život kakav nije imala?"
"Ne znam šta hoćeš time da kažeš",
reče Artur, zadihan i bolan.
"Nemaš ti pojma šta iko misli sa bilo
čim!"
"Šta hoćeš time da kažeš?"
"Umukni! Umukni! Umukni!
"Reci mi! Molim te, reci mi! Na šta
ona misli kada kaže 'život kakav nije imala'?"
"Žalila je što je ostala na Zemlji!
Žalila je što nije otišla sa onim tupavim blebetalom crknutog
mozga, Zaphodom! Misli da bi u tom slučaju imala drugačiji
život!"
"Ali", reče Artur, "poginula bi!
Poginula bi kada je svet uništen!"
"Pa i to je drugačiji život, zar
ne?"
"To je..."
"Ne bi morala da me ima! Ona me
mrzi!"
"Ma, ne misliš valjda ozbiljno! Kako
iko može, ovaj, hoću da kažem..."
"Mrzi me zbog toga što je trebalo da
uklopim stvari za nju. To je bio moj posao. Ali uklapala sam ih još
gore od nje! I zato me je naprosto isključila i nastavila svoj
glupavi život."
"Šta je to glupo u vezi sa njenim
životom? Fantastično je uspešna, zar ne? Ima je na sve strane po
vremenu i prostoru, svuda po sub-eta TV mrežama..."
"Glupavo! Glupavo! Glupavo!
Glupavo!"
Nasumica se okrenu i ponovo potrča.
Artur nije mogao da drži korak sa njom i najzad je morao da sedne i
da sačeka da mu bol u nozi mine. Što se tiče meteža u glavi, tu
uopšte nije znao šta da radi.
Othramao je do naselja sat kasnije.
Smrkavalo se. Seljani pored kojih je prolazio pozdravljali su ga,
ali u vazduhu se osećao neki utisak nemira i neznanja šta da se
radi. Stari Trašbarg je poprilično čupkao bradu i gledao u mesec, a
to takođe nije bilo dobar znak.
Artur ode u svoju kućicu.
Nasumica je sedela tiho pogrbljena
nad stolom.
"Žao mi je", reče ona. "Tako mi je
žao."
"U redu je", reče Artur što je
nežnije mogao. "Dobro je, ovaj, malo popričati. Toliko moramo da
naučimo jedno o drugom, a život nije, dakle, nije sačinjen samo od
čaja i sendviča..."
"Toliko mi je žao", reče ona ponovo,
jecajući.
Artur joj priđe i obgrli je oko
ramena. Nije se opirala niti povlačila. Onda Artur vide zbog čega
joj je toliko žao.
U krugu svetlosti lemjuelanske
svetiljke ležao je Arturov sat. Nasumica mu je na silu otvorila
zadnju stranu nožem za mazanje maslaca i svi sićušni zupčanici i
poluge ležali su u majušnom pijanom haosu tamo gde se zavitlavala
sa njima.
"Samo sam htela da vidim kako radi",
reče Nasumica, "kako se sve uklapa. Tako mi je žao! Ne umem da ga
sastavim. Žao mi je, žao mi je, žao mi je. Ne znam šta da radim.
Daću da ga poprave! Stvarno! Daću da ga poprave!"
Sledećeg dana Trašbarg je naišao i
počeo da priča sve moguće stvari o Bobu. Pokušao je da ispolji
smirujući uticaj tako što je pozvao Nasumicu da joj se um okrene
transcendentnom tajanstvu džinovske uholaže; Nasumica je na to
rekla da nema nikakve džinovske uholaže, a Trašbarg je postao veoma
hladan i ćutljiv i rekao da će biti izbačena u spoljašnju tminu.
Nasumica mu je kazala, dobro, tamo je i rođena, a sledećeg dana
stigao je paket.
Sve je postajalo sve krcatije
događajima.
Zapravo, kada je stigao paket, koga
je isporučila robotska sonda koja je ispala iz neba praveći
robotske sondirajuće zvuke, sa sobom je doneo utisak koji se
postepeno probijao kroz čitavo naselje, a to je da je tu gotovo
posredi jedan događaj previše.
Nije to bila greška robotske sonde.
Ona je zahtevala samo potpis ili otisak prsta Artura Denta, ili pak
malo ćelija ogrebanih sa zadnje strane njegovog vrata, pa će ponovo
da ode na put. Lebdela je u blizini i čekala, ne baš sigurna u to
zbog čega odjednom sva ta kivnost. U međuvremenu, Kirp je ulovio
još jednu ribu sa glavom na oba kraja, ali pobliže ispitivanje
otkrilo je da su to, zapravo, dve ribe presečene na pola i prilično
nespretno zašivene, tako da ne samo da Kirp nije uspeo da pobudi
neko veće zanimanje za dvoglavu ribu, već je i bacio ozbiljnu senku
sumnje na autentičnost prve. Izgledalo je da samo pika-ptice
smatraju da je sve savršeno normalno.
Robotska sonda dobila je Arturov
potpis, pa je pobegla. Artur odnese paket do svoje kolibe i sede
zagledan u njega.
"Hajde da ga otvorimo!" reče
Nasumica, koja se osećala mnogo veselije tog jutra, kada je sve oko
nje delovalo temeljito iščašeno, ali je Artur rekao: ne.
"Zašto ne?"
"Nije adresiran na mene."
"Baš jeste."
"Ne, nije. Upućen je... pa, upućen je
Fordu Prefektu, a na moju adresu."
"Ford Prefekt? Je li to onaj što
je..."
"Da", reče Artur slatko.
"Čula sam za njega."
"Pretpostavljam da jesi."
"Hajde da ga ipak otvorimo. Šta drugo
da učinimo?"
"Ne znam", reče Artur, koji stvarno
nije bio siguran.
Tog jutra je u najranije sate odneo
oštećene noževe do kovačnice, a Strinder ih je pogledao i rekao da
će videti šta može da učini.
Probali su uobičajeni posao mahanja
noževima kroz vazduh, balansiranja i opipavanja tačke prevoja i
tako dalje, ali sva radost nestala je iz toga i Arturu se javi
tužan utisak da su dani njegovog sendvičarstva verovatno
odbrojani.
Pokunjio se.
Sledeće pojavljivanje savršeno
normalnih zveri samo što nije usledilo, ali Artur oseti da će
uobičajene svetkovine lova i gošćenja biti prilično utišane i
nesigurne. Nešto se dogodilo ovde na Lemjueli, a Artur je imao
užasan osećaj da je, u stvari, reč o njemu.
"Šta misliš, šta je to?" pitala je
Nasumica, okrećući paket u rukama.
"Ne znam", reče Artur. "Ali sigurno
nešto loše i zabrinjavajuće."
"Otkud znaš?" pobuni se Nasumica.
"Zbog toga što je sve vezano za Forda
Prefekta lošije i više zabrinjavajuće nego ono što nije vezano",
odvrati Artur. "Veruj mi."
"Uznemiren si zbog nečega, je li?"
upita Nasumica.
Artur uzdahnu.
"Samo sam malo nervozan i napregnut,
čini mi se", reče Artur.
"Žao mi je", uzvrati Nasumica i
ponovo spusti paket. Videla je da bi ga stvarnu uznemirilo kada bi
ga otvorila. Moraće da sačeka kada ne bude gledao.