19.

     Bio je to prizor na koji se Artur nikada nije sasvim navikao, niti se zamorio od njega. On i Ford otišli su brzo stazom pored rečice koja se slivala niz dolinu, a kada su najzad stigli do ivice ravnice povukli su se među granje jednog velikog drveta da bi bolje videli jedan od neobičnijih i divnijih prizora koje je Galaksija imala da ponudi.
     Ogromno, gromovito krdo hiljada i hiljada savršeno normalnih zveri u veličanstvenom nizu prelazilo je preko ravnice Anhondo. U ranoj, bledoj svetlosti jutra, dok su ogromne životinje jurišale kroz finu paru znoja svojih tela, izmešanu sa blatnjavom izmaglicom koju su im podizala kopita što su tukla u tle, njihovo prisustvo svejedno je delovalo malo nestvarno i sablasno, ali ono što je zaista izgledalo ošamućujuće u vezi sa njima bilo je mesto odakle su dolazile i ono na koje su išle, a naprosto se činilo da je to nigde.
     Obrazovale su čvrstu jurišnu falangu otprilike stotinu jardi široku i pola milje dugačku. Falanga se nikada nije pomerala, osim što je ispoljavala blagu težnju da postepeno skreće na stranu i unazad tokom osam ili devet dana koliko se redovno pojavljivala. Ali iako je falanga ostajala manje ili više stalna, ogromne zveri koje su je činile jurišale su ravnomerno naviše brzinom od dvadeset milja na sat, pojavljivale su se iznenada iz vazduha na jednom kraju ravnice i jednako naglo nestajale na drugom kraju.
     Niko nije znao odakle dolaze, niko nije znao kuda su se zaputile. Bile su toliko važne za život Lemjuelanaca, da je delovalo kao da se nikome nije dopadalo da to pita. Stari Trašbarg rekao je jednom prilikom da se ponekad desi da ti oduzmu pitanje ako primiš odgovor. Neki seljani u poverenju su mu kazali da je to jedina stvarno mudra stvar koju su ikada čuli od Trašbarga, pa su, posle kratke rasprave, celu epizodu pripisali igri slučaja.
     Buka udara kopita bila je toliko jaka da se teško moglo čuti išta drugo osim nje.
     "Šta reče?" viknu Artur.
     "Rekoh", viknu Ford, "izgleda da bi ovo mogla biti neka vrsta dokaza dimenzionog pomaka."
     "A šta je to?" viknu Artur nazad.
     "Pa, mnogi ljudi počinju da brinu oko toga što vreme/prostor kao da pokazuje znakove pucanja od svega što se dešava po njemu. Ima mnogo svetova na kojima možeš videti kako su kopnene mase napukle i pokrenule se naprosto od neobično dugačkih ili krivudavih puteva kojima idu životinje tokom seoba. Ovo bi moglo biti nešto poput toga. Živimo u iščašenom vremenu. Pa ipak, u nedostatku poštenog astrodroma..."
     Artur ga pogleda nekako sleđeno.
     "Šta misliš time da kažeš?"
     "Kako to misliš, šta time mislim?" viknu Ford. "Savršeno dobro znaš šta sam mislio. Moramo da izjašemo odavde."
     "Da li ti to ozbiljno predlažeš da pokušamo da zajašemo savršeno normalnu zver?"
     "Aha. Da vidimo kuda idu."
     "Pa, izginućemo! Ne", reče Artur odjednom. "Nećemo izginuti. Bar ja neću. Forde, jesi li ikada čuo za planetu po imenu Stavromula Beta?"
     Ford se namršti. "Mislim da nisam", reče on. Izvadio je sopstveni pohabani primerak 'Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju' i uključio ga. "Da li se piše na neki neobičan način?"
     "Nemam pojma. Samo sam čuo kako se izgovara, a to je izgovorilo nešto što je imalo puna usta zuba drugih ljudi. Sećaš se šta sam ti pričao o Agradžagu?"
     Ford razmisli načas. "Misliš, onaj tip što je bio ubeđen da ga stalno iznova ubijaš?"
     "Da. Jedno od mesta na kojima je tvrdio da je poginuo bila je Stavromula Beta. Neko je pokušao tamo da me ustreli, kako izgleda. Ja se saginjem, a Agradžag, ili bar jedna od njegovih mnogih reinkarnacija, biva pogođen. Izgleda da se to konačno ipak dogodilo u nekom trenutku vremena i zbog toga pretpostavljam da ne mogu da poginem, bar dok se ne sagnem na Stavromuli Beti. Samo što niko nikada nije čuo za nju."
     "Hmm." Ford još nekoliko puta preduze pretraživanje 'Vodiča kroz Galaksiju', ali sve što je dobijao bila je samo belina.
     "Ništa", reče on.
     "Samo sam se... ne, nikada nisam čuo za to mesto", reče Ford najzad. Pitao se zbog čega mu se ipak negde pali veoma, veoma slabašna svetiljkica.
     "U redu", reče Artur. "Video sam kako lemjuelanski lovci hvataju savršeno normalne zveri. Ukoliko neku probodeš kopljem dok je u krdu, samo će biti izgažena, i zbog toga ih mame napolje jednu po jednu da bi ih ulovili. Veoma liči na način na koji to rade matadori, znaš, sa drečavo obojenim ogrtačem. Navedeš jednu da navali na tebe, a onda kročiš u stranu i izvedeš elegantan okret ogrtačem. Imaš li pri sebi išta što podseća na drečavo obojen ogrtač?"
     "Može ovo?" upita Ford i pruži mu peškir.