12.

     Ford se sunovraćao po otvorenom vazduhu kroz oblak parčadi stakla i komada stolica. Ponovo nije promislio o stvarima, već se ravnao po sluhu kako bi sebi kupio vreme. Otkrio je da u trenucima velikih kriza često prilično pomaže ako pusti da mu se pred očima odvrti film života. To mu je pružalo priliku da promisli o stvarima, sagleda događaje u nekoj vrsti perspektive, a ponekad je dobijao ključni nagoveštaj o tome šta da učini sledeće.
     Bila je tu zemlja koja mu je jurila u susret ubrzanjem od trideset stopa u sekundi na kvadrat, ali, pomisli on, sa tim problemom pozabaviće se kada dođe vreme. Sve po redu.
     Ah, evo ga, dolazi. Njegovo detinjstvo. Stvari za dremež, sve je to prošao ranije. Slike su sevale kraj njega. Dosadni trenuci na Betelgezu Pet. Zaphod Biblbroks kao dečak. Da, to je sve već znao. Požele da u mozgu ima neku vrstu dugmeta za brzo premotavanje. Žurka za njegov sedmi rođendan, kada su mu poklonili prvi peškir. Hajde, hajde.
     Okretao se i vrteo naniže, a spoljašnji vazduh na toj visini predstavljao je hladni šok za njegova pluća. Nastojao je da ne udiše staklo.
     Rana putovanja na druge planete. Oh, za ime Zarkona, bilo je to poput nekog dokumentarca o svemirskim putovanjima, pre glavne predstave. Počeci rada za 'Vodič'.
     Ah!
     To su bili dani. Radili su u kolibi na atolu Bvenela, na planeti Fanala, pre nego što su je Riktanarkali i Dankvedi razvertlali. Pet-šest tipova, poneki peškir, pregršt savršenih digitalnih naprava i, najvažnije, mnogo snova. Ne. Najvažnije je bilo mnogo fanalanskog ruma. Ako baš hoće da bude u potpunosti tačan, krajnje najbitnija stvar bio je stari džanks, onda fanalanski rum, a i neke plaže po kojima su se motale lokalne devojke, ali i snovi su bili bitni. Šta li im se u međuvremenu desilo?
     U stvari, nije mogao da se priseti o čemu su bili ti snovi, ali u svoje vreme delovali su neizmerno značajno. U njima u svakom slučaju nije bilo mesta za ogromnu uredsku zgradu niz koju je sada padao. Do svega je došlo kada su neki iz prvobitnog tima rešili da se skrase na jednom mestu, pa su postali pohlepni, dok su on i drugi ostali na terenu da istražuju i stopiraju i postepeno bivali sve izdvojeniji od poslovne more u koju se 'Vodič' neizbežno pretvarao i arhitektonske čudovišnosti u koju se naselio. Gde su u svemu tome bili snovi? On pomisli na sve silne advokate kompanije koji su sada zauzimali polovinu zgrade, na sve pomoćnike urednika, njihove sekretarice, advokate njihovih sekretarica i sekretarice advokata njihovih sekretarica, kao i na, najgore od svega, računovođe i propagandno odeljenje.
     Napola mu je bilo na umu da naprosto nastavi da pada. Da pokaže srednjak čitavoj bandi.
     Sada je upravo prolazio sedamnaesti sprat, gde se nalazilo odeljenje za propagandu. Gomila mudrijaša koji su raspravljali o tome kakve bi boje 'Vodič' trebalo da bude i iskazivali savršeno nepogrešivu veštinu da pametuju kada je sve već gotovo. Da je iko od njih slučajno pogledao kroz prozor u tom trenutku, prenerazio bi ga prizor Forda Prefekta koji pada pokraj njih u sigurnu smrt i pokazuje im srednjak.
     Šesnaesti sprat. Pomoćnici urednika. Kopilad. Šta je sa svim onim njegovim tekstovima koje su isekli? Petnaest godina istraživanja koje je poslao samo sa jedne planete, a oni su ih sasekli na dve reči. 'Uglavnom bezopasni'. Srednjak i njima.
     Petnaesti sprat. Logistička administracija, šta god im to značilo. Svi su imali velike limuzine. Eto šta je značilo.
     Četrnaesti sprat. Kadrovsko. Lukavo je podozrevao da su oni zakuvali njegovo petnaestogodišnje izgnanstvo dok se 'Vodič' preobražavao u korporacijski monolit (ili, radije, duolit - ne sme zaboraviti advokate).
     Trinaesti sprat. Istraživanje i razvoj.
     Stani malo.
     Trinaesti sprat.
     Morao je u tom trenutku da razmišlja prilično brzo, jer je situacija postajala malčice hitna.
     Iznenada se prisetio ploče za prikaz spratova u liftu. Na njoj nije bilo trinaestog sprata. Nije tome posvetio mnogo pažnje, budući da je proveo petnaest godina na prilično zaostaloj planeti Zemlji gde su bili sujeverni u pogledu broja trinaest, tako da se navikao da boravi po zgradama koje su brojale spratove bez njega. Ali ovde nije bilo razloga za to.
     Prozori trinaestog sprata, nije mogao da ne primeti kada je prohujao pokraj njih, bili su zamračeni.
     Šta li se tamo dešavalo? On poče da se priseća svih stvari o kojima je Harl govorio. Jedan, novi, multidimenzioni 'Vodič' proširen preko beskonačnog broja Vaseljena. Uz način na koji je to Harl izneo, zvučalo je poput ludačke besmislice koju je odsanjalo propagandno odeljenje uz jaku potporu računovođa. Ukoliko je bilo imalo stvarnije, onda je bila reč o veoma uvrnutoj i opasnoj zamisli. Da li je posredi bila stvarnost? Šta se dešavalo iza zamračenih prozora na izdvojenom trinaestom spratu?
     Ford oseti kako mu raste radoznalost, a potom i panika. Bila je to potpuna lista osećanja kojima je raspolagao. U svakom drugom pogledu brzo je padao. Stvarno bi trebalo da okrene um razmišljanju kako da izvuče živu glavu iz te situacije.
     On baci pogled naniže. Nekih stotinu stopa ispod njega ljudi su mileli na sve strane, a neki su počinjali da dižu poglede sa puno iščekivanja. Raščišćavali su mu mesto. Čak su privremeno prekinuli divni i potpuno luckasti lov na voketa.
     Mrzeo bi kada bi morao da ih razočara, ali otprilike dve stope ispod njega, što nije shvatio ranije, nalazio se Kolin. Kolin je očigledno srećno igrao uz njega, pratio ga i čekao da odluči šta će.
     "Koline!" dreknu Ford.
     Kolin nije odgovarao. Ford se sledi. Onda odjednom shvati da nije rekao Kolinu da mu je ime Kolin.
     "Dođi ovamo!" dreknu Ford.
     Kolin dolebde do njega. Kolin je neizmerno uživao u spustu i nadao se da je isti slučaj i sa Fordom.
     Kolinov svet neočekivano se pomrači kada ga Fordov peškir iznenada obavi. Kolin neposredno potom oseti kako postaje mnogo, mnogo teži. Bio je pun uživanja i oduševljen zbog izazova koji mu je Ford postavio. Samo nije bio siguran hoće li uspeti sa ovim da iziđe nakraj, to je bilo sve.
     Peškir je obujmio Kolina. Ford je visio sa peškira i stezao ga za porub. Drugim stoperima dopadalo se da obrade peškire na razne načine; utkali bi im u tkaninu razne ezoterične alatke i pomagala, čak i kompjutersku opremu. Ali Ford je bio purista. On je voleo kad stvari ostaju jednostavne. Nosio je običan peškir iz obične prodavnice tkanina za domaćinstvo. Čak je imao i nekakav plavi i ružičasti cvetni dezen, i pored njegovih učestalih pokušaja da ga izbeli i ispere. Kroz peškir je bilo provučeno nekoliko parčadi žice, savitljiva pisaljka, a jedan ugao bio je natopljen hranljivim sastojcima da može da ih sisa u slučaju vanrednih prilika, ali inače je to bio običan peškir kojim možete da obrišete lice.
     Jedina prava izmena, u čije ga je izvođenje ubedio jedan prijatelj, bilo je ojačavanje poruba.
     Ford je stezao porube kao manijak.
     I dalje su se spuštali, ali brzina je bila usporena.
     "Gore, Koline!" vikao je.
     Ništa.
     "Tvoje ime", povika Ford, "je Kolin. I zato, kada vičem: 'Gore, Koline!' onda želim da ti, Koline, pođeš nagore. U redu? Gore, Koline!
     Ništa. Ili, tačnije, neka vrsta prigušenog stenjanja od Kolina. Ford oseti priličan nemir. Sada su se spuštali veoma polako, ali Ford se osećao vrlo nemirno u pogledu naroda koji se prikupljao na tlu pod njim. Prijateljski lokalni tipovi u lovu na voketa razilazili su se, a zdepasti, masivni stvorovi, bikovskih vratova i puževske boje, opremljeni raketnim lanserima, pojavljuvali su se, kako je izgledalo, iz onoga što se obično naziva prazan vazduh. Prazan vazduh, kao što svi iskusni galaktički putnici dobro znaju, u stvari je krcat raznim višedimenzionim složenostima.
     "Gore!" dreknu Ford ponovo. "Gore! Koline, idi gore!"
     Kolin se naprezao i ječao. Sada su manje ili više bili nepokretni u vazduhu. Ford oseti kako mu prsti pucaju.
     "Gore!"
     Ostajali su nepokretni.
     "Gore, gore, gore!"
     Puž se pripremao da lansira raketu na njih. Ford naprosto nije mogao da poveruje. Visio je sa peškira, a jedan puž pripremao se da lansira raketu na njega. Ponestajalo mu je zamisli o tome šta bi mogao da učini i postajao je ozbiljno uznemiren.
     Ovo je bila vrsta situacije u kojoj se obično oslanjao na savete 'Vodiča', koliko god ovi bili izluđujući ili nejasni, ali ovo nije bio trenutak za posezanje u džep. A 'Vodič' sada, izgleda, više i nije bio prijatelj i saveznik, već je i sam postao izvor opasnosti. Pa, visio je pored ureda 'Vodiča', Zarkona mu, a ugrožavali su ga stvorovi koji su sada, izgleda, bili vlasnici ove stvari. Šta se desilo sa snovima kojih se nejasno sećao sa atola Bveneli? Trebalo je da dopuste da se dogode. Trebalo je da ostanu tamo. Da ostanu na plaži. Da vode ljubav sa dobrim ženama. Da žive od ribe. Trebalo je da zna da je sve pogrešno onog trenutka kada su počeli da kače koncertne klavire nad bazenom sa morskim čudovištima u atrijumu. On poče da se oseća temeljito protraćeno i bedno. Prsti su mu bili u vatri od napregnutog bola. A članak na nozi još ga je boleo.
     Oh, hvala ti, članku, pomisli on gorko. Hvala ti što u ovom trenutku iznosiš sopstvene probleme. Pretpostavljam da bi voleo finu, toplu vodu u lavoru kako bi se osećao bolje, je li tako? Ili bi bar voleo kada bih se...
     Tog časa mu je sinulo.
     Oklopni puž zabacio je raketni lanser za rame. Raketa je verovatno bila tako sazdana da pogodi sve na svom putu što se kreće.
     Ford se trudio da se ne preznojava zbog toga što oseća kako mu stisak na šavovima peškira popušta.
     Palcem zdrave noge stao je da gura petu cipele na bolnoj nozi.
     "Kreni gore, proklet bio!" promrmlja Ford beznadežno Kolinu, koji se veselo naprezao, ali nije imao snage da se digne. Ford je nastavljao posao na peti cipele.
     Pokušavao je da proceni vreme, ali nije vredelo. Naprosto, treba to da učini. Imao je prilike samo za jedan udarac, i to mu je to. Sada je skinuo zadnji kraj cipele sa pete. Iskrivljeni članak malo ga je manje boleo. Znači, to mu je prijalo, ha?
     Drugim stopalom šutnuo je petu cipele. Ova mu skliznu sa stopala i poče da pada kroz vazduh. Otprilike pola sekunde kasnije raketa eruptira sa njuške lansera, mimoiđe se sa cipelom koja joj je padala u susret, munjevito promeni smer kretanja i pođe nadole, pravo za pokretnom metom, pogodi je i eksplodira uz silan osećaj zadovoljstva i samodostignuća.
     Sve se to dogodilo na otprilike petnaest stopa od zemlje.
     Glavna silina eksplozije bila je usmerena nadole. Tamo gde je, sekundu ranije, stajao vod službenika preduzeća 'InfiniDim', sa raketnim lanserom, na elegantnom, terasastom trgu popločanom velikim pločama svetlucavog kamena, isečenog u drevnim kamenolomima alabastera na Zentalvabuli, sada je, umesto svega toga, stajala gadna rupčaga, puna krhotinama i šuta.
     Ogromni nalet vrelog vazduha pokulja sa mesta eksplozije i baci Forda i Kolina silovito prema nebu. Ford se očajnički i slepo borio da zadrži stisak, ali nije uspeo. Bespomoćno je stao da se okreće na putu prema nebu, dostigao vrhunac parabole, zastao i onda počeo ponovo da pada. Padao je, padao i padao i iznenada se gadno nabio na Kolina, koji se još dizao.
     Očajnički se zakačio za malog, loptastog robota. Kolin se divljački okretao po vazduhu prema tornju ureda 'Vodiča', pokušavajući, uz silno uživanje, da povrati kontrolu i da uspori.
     Svet se vrtoglavo okretao oko Fordove glave dok su se vrteli i kovitlali jedan oko drugoga, a onda, podjednako vrtoglavo, sve namah prestade.
     Ford se nađe, ošamućen, na simsu nekog prozora.
     Peškir je upravo padao kraj njega; on posegnu i dohvati ga.
     Kolin je lebdeo u vazduhu na nekoliko inča od simsa.
     Ford se obazre u izgruvanoj, okrvavljenoj i zadihanoj izmaglici. Sims je bio širok samo oko jednu stopu, a on je opasno balansirao na njemu na visini od trinaest spratova.
     Trinaest.
     Znao je da su na visini od trinaest spratova zbog toga što su prozori bili zamračeni. Bio je gorko uznemiren. Kupio je te cipele po nekoj besmisleno niskoj ceni u prodavnici na donjem Ist Sajdu u Njujorku. Kao posledica toga, napisao je čitav esej o radostima dobre obuće, koji je u potpunosti odbačen u debaklu pod naslovom 'Uglavnom bezopasni'. Prokleto neka je sve.
     A sada mu je, povrh svega, još i jedna cipela nestala. Zabacio je glavu i zapiljio se u nebo.
     Ne bi to bila takva mračna tragedija da dotična planeta nije bila uništena, što je značilo da nikada neće moći da pod istim uslovima nabavi drugi par.
     Doduše, budući da postoje beskonačni bočni ogranci verovatnoće, postojao je, razume se, i gotovo beskonačan broj umnožaka planete Zemlje, ali, kada razmislite o suštini, jedan par cipela, ma koliko bio fin, ipak nije nešto za čim ćete tek tako krenuti u potragu, zavitlavajući se pri tom sa višedimenzionim vreme/prostorom.
     On uzdahnu.
     Oh, dobro, najbolje bi bilo da se pomiri sa sudbinom. Bar mu je spasla život. Za sada.
     Nalazio se na simsu širokom jednu stopu, na trinaestom spratu zgrade, i uopšte nije bio siguran da li je ovaj položaj bio vredan jedne dobre cipele.
     Zagledao se sluđeno kroz zamračeno staklo.
     Bilo je mračno i nemo poput grobnice.
     Ne. Bilo je smešno pomisliti tako nešto. Bio je na nekoliko sjajnih žurki po grobnicama.
     Da li je mogao da opazi nekakav pokret? Nije bio sasvim siguran. Činilo mu se da može da vidi nekakvu neobičnu, lepetavu senku. Možda je to bila njegova sopstvena krv koja je kapala preko trepavica. On je obrisa. Čoveče, što bi voleo da ima negde imanje, pa da tamo gaji ovce. Ponovo je zavirio kroz prozor, pokušavajući da razazna kakav je to oblik, ali imao je osećaj, toliko uobičajen u današnjoj Vaseljeni, da gleda neku vrstu optičke varke i da se to samo njegove oči bleskasto zavitlavaju sa njim.
     Da li se tamo nalazi nekakva ptica? Da li su to krili na skrivenom spratu iza zamračenog stakla otpornog na raketne udare? Nečiji ptičarnik? Tamo unutra, sasvim sigurno, nešto je lepetalo, ali nije toliko ličilo na pticu; više na neku vrstu pticolike rupe u prostoru.
     On zatvori oči, što je ionako želeo da učini. Upita se šta da učini sledeće. Da skoči? Da se penje? Nije verovao da postoji neki način na koji bi mogao da provali unutra. U redu, staklo navodno otporno na raketne udare nije izdržalo kada se našlo na iskušenju pred pravom raketom, ali, sa druge strane, bila je to raketa ispaljena iznutra i sa veoma malog rastojanja, što je predstavljalo mogućnost koja inženjerima što su ga sazdali verovatno uopšte nije pala na pamet. To nije značilo da će biti u stanju da provali prozor ovde tako što će omotati pesnicu peškirom i udariti. Ma šta, kog vraga, pomisli on, svejedno zamahnu i povredi pesnicu. Bilo je baš dobro što sa mesta na kome je sedeo nije mogao da zamahne valjano, jer bi je možda povredio baš gadno. Zgrada je silno ojačana kada je u potpunosti preuređena posle napada sa Žablje zvezde i verovatno je bila najteže oklopljena izdavačka kompanija u svetu biznisa, ali u svakom sistemu, pomisli on, postoji neka slabost, koju je ugradio odbor korporacije. Već je otkrio jednu. Inženjeri koji su sazdali staklo nisu očekivali da ga pogodi raketa sa malog rastojanja i iznutra, i zato prozor nije izdržao.
     Dakle, šta inženjeri ne bi očekivali da uradi neko ko stoji na simsu sa spoljašnje strane prozora?
     Razbijao je glavu tim pitanjem trenutak ili dva pre nego što se setio.
     Stvar koju najpre ne bi očekivali bilo je to da se tu uopšte neko nalazi. Samo potpuni idiot sedeo bi tamo gde je on sedeo, što znači da je već pobeđivao. Uobičajena greška koju su ljudi pravili kada su pokušavali da sazdaju nešto što ni potpuna budala nije u stanju da pokvari jeste potcenjivanje domišljatosti potpunih budala.
     On izvadi novodobijenu kreditnu karticu iz džepa, zavuče je u pukotinu između prozora i okolnog okvira i učini nešto što raketa ne bi mogla. Mrdao ju je tamo-amo jedno vreme, da bi konačno osetio kako reza popušta. Odgurnuo je prozor u stranu, otvorio ga i gotovo pao unatraške sa simsa od smeha, a dok je to radio zahvaljivao se velikim ventilacionim i telefonskim neredima sa SrDt 3454.

     Veliki ventilacioni i telefonski neredi sa SrDt 3454 počeli su u vidu gomile ustajalog vazduha. Ustajao vazduh, razume se, i jeste problem koji bi ventilacija trebalo da rešava i u načelu ga je i rešavala razumno dobro, sve do trenutka kada je neko izmislio uređaje za klimatizaciju, koji su problem rešavali uz daleko više brujanja.
     I to je bilo sve lepo i krasno ukoliko ste bili u stanju da podnesete buku i kapanje, sve dok neko drugi nije smislio nešto mnogo više seksi i pametnije od uobičajene klimatizacije, a to se nazivalo 'ugrađena klimatska kontrola zgrade'.
     E, to je bilo nešto sasvim drugačije.
     Glavna razlika u odnosu na uobičajeni erkondišn ogledala se u tome da je ovde bila reč o nečemu divotalno skupljem, što je zahtevalo ogromnu količinu složene merne i regulacione opreme koja je u svakom trenutku daleko bolje znala kakav vazduh ljudi vole da udišu nego što su to znali sami ljudi.
     To je takođe značilo da su, da bi se obezbedilo da obični ljudi ne poremete složene proračune koje je sistem pravio za njih, svi prozori u zgradi držani hermetički zatvoreni. Potpuno. Dok su sistemi instalisani, brojni ljudi koji su išli na posao u te zgrade otprilike ovako su razgovarali sa instalaterima sistema Mudr-o-Dah:
     "Ali šta ako hoćemo da otvorimo prozore?"
     "Nećete hteti da otvorite prozore sa novim Mudr-o-Dahom."
     "Da, ali pretpostavimo da želimo da ih otvorimo samo malčice?"
     "Nećete želeti da ih otvorite čak ni malčice. Novi sistem Mudr-o-Dah postaraće se za to."
     "Hmmm."
     "Uživajte u Mudr-o-Dahu."
     "U redu, a šta ako se Mudr-o-Dah pokvari, počne da radi kako ne treba ili tako nešto?"
     "Ah! Jedno od najmudrije rešenih svojstava Mudr-o-Daha jeste da ovaj sistem nikako ne može da se pokvari. Dakle, nema briga na tu temu. Uživajte u disanju i prijatno vam bilo."
     (Razume se, posledica velikih ventilacionih i telefonskih nereda sa SrDt 3454 bila je ta da se sada od svih mehaničkih, električnih, kvantnomehaničkih i hidrauličnih sistema, čak i onih na vetar, paru ili klipnih, zahteva da negde na sebi imaju jednu pločicu sa naročitim natpisom. Ma koliko mali predmet bio, njegovi konstruktori moraju naći način da mu negde utisnu tu legendu, jer ona je tu da privuče njihovu pažnju, a ne neophodno pažnju korisnika.
     Legenda je glasila:
     'Glavna razlika između stvari koja može da se pokvari i stvari koja nikako ne može da se pokvari ogleda se u tome da kada se stvar koja nikako ne može da se pokvari ipak pokvari, onda se obično ispostavi da je nemoguće popraviti je.')
     Najveće vrućine počele su da se podudaraju, uz gotovo čarobnu preciznost, sa glavnim otkazivanjima sistema Mudr-o-Dah. U početku je to izazvalo samo previranje nezadovoljstva i tek nekoliko smrti od gušenja.
     Stvarni užas eskplodirao je onog dana kada su se tri događaja odigrala istovremeno. Prvi događaj bila je izjava čelnika firme 'Mudr-o-Dah' da se najbolji rezultati dobijaju kada se njihovi sistemi koriste u umerenoj klimi.
     Drugi događaj bio je raspad sistema Mudr-o-Dah usred naročito vrućeg i vlažnog dana, a posledica je bila evakuacija mnogo stotina kancelarijskih službenika na ulice, gde su se sreli sa trećim događajem, a to je bila pomahnitala masa telefonskih operatora za međugradske veze koji su bili toliko kivni zbog toga što moraju da govore svakog bogovetnog dana: 'Hvala vam što upotrebljavate SMD' - svakom svakcijatom idiotu koji digne slušalicu, da su najzad izišli na ulice sa đubretarskim kantama, megafonima i puškama.
     U toku krvavih dana koji su usledili, svaki pojedinačni prozor u gradu, bio otporan na rakete ili ne, bio je razbijen, obično uz prateće krike: 'Sjaši, bre, sa veze, šupku jedan! Ma zabole me koji broj hoćeš, a još više koji ti je okrug. Ma nosi se i gurni petardu pod guzicu! Jeeehaah! Hu hu hu! Prrrrrr! Kva kva!' i razne druge životinjske zvuke koje nisu mogli da koriste tokom normalnog rada.
     Posledica toga bilo je da je svim telefonskim operatorima dato ustavno pravo da kažu: 'Upotrebljavajte SMD i crknite!' najmanje jednom na sat kada odgovaraju na telefon, a pred sve uredske zgrade postavljen je zahtev da moraju imati prozore koji se otvaraju, makar samo malčice.
     Druga neočekivana posledica bilo je dramatično opadanje broja samoubistava. Raznorazni prenapregnuti i ambiciozni službenici koji su bivali prisiljeni, tokom mračnih dana tiranije Mudr-o-Daha, da skaču pod vozove ili da se izbodu nožem, sada su mogli da iziđu na sims prozora i skoče kako ih je volja. Međutim, često se dešavalo da tokom onog trenutka ili dva, koliko im je bilo potrebno da se obazru i priberu misli, iznenada otkriju da im je u stvari bilo neophodno jedino da se nadišu svežeg vazduha i da sagledaju stvari iz nove perspektive, a možda i farma na kojoj bi mogli da drže koju ovcu.
     Treća potpuno nepredviđena posledica bila je srećna okolnost da je Ford Prefekt, zaglavljen na trinaestom spratu teško oklopljene zgrade i naoružan ničim drugim do peškirom i kreditnom karticom, ipak bio u stanju da se domogne bezbednosti kroz prozor navodno otporan i na raketne udare.
     On glatko zatvori prozor iza sebe, pustivši prethodno Kolina da uđe za njim, a onda poče da se obazire za stvorom nalik na pticu.
     Stvar koju je, u međuvremenu, shvatio u vezi sa tim prozorima bila je sledeća: budući da su prerađeni u prozore koji se mogu otvarati tek pošto su sazdani tako da budu neprobojni, bili su, zapravo, mnogo nesigurniji nego da su na samom početku načinjeni kao prozori koji se mogu otvarati.
     Hej ho, to ti je smešni stari život, pomislio je on vedro, a onda je iznenada shvatio da prostorija u koju je provalio uz sve te muke nije baš mnogo zanimljiva.
     Iznenađeno je zastao.
     Gde je bilo ono neobično lepetavo obličje? Gde je bilo išta što je vredelo čitave te halabuke - neobični veo tajanstva koji kao da je počivao nad tom sobom i jednako neobični redosled događaja koji kao da se urotio da ga utera u nju?
     Odaja je, kao i sve druge odaje u sadašnjoj zgradi, bila obojena u neki ogavni i neukusni preliv sivog. Na zidu je bilo nekoliko karata i crteža. Najveći njihov deo Fordu nije kazivao ništa, ali onda je naišao na nešto što je očigledno bila skica za nekakav plakat.
     Na njemu je bio neki pticoliki natpis i slogan koji je govorio: 'AUTOSTOPERSKI VODIČ KROZ GALAKSIJU, model II: najjedinstvenija stvar koja je ikada postojala. Uskoro u dimenziji pokraj vas.' Nijedan podatak osim ovoga.
     Ford se ponovo obazre. Onda mu pažnju postepeno privuče Kolin, besmisleno presrećni robot-bezbednjak, koji se šćućurio u uglu odaje i blebetao nešto što je neobično podsećalo na izraze straha.
     Čudno, pomisli Ford. On se obazre da vidi na šta li je to Kolin reagovao. Onda ugleda nešto što nije primetio ranije i što je mirno počivalo na vrhu stola.
     Bilo je okruglo, crno i otprilike veličine malog poklopca za točkove. Gornji i donji kraj bili su mu glatko ispupčeni, tako da je podsećalo na mali disk za bacanje u lakoj kategoriji.
     Površina mu je naizgled bila u potpunosti glatka, bez prekida i ikakvih šara.
     Nije radilo ništa.
     Onda Ford primeti da je na njemu nešto napisano. Neobično. Trenutak ranije na njemu nije ništa pisalo, a sada piše. Naprosto, nije izgledalo da je postojao ikakav primetan prelaz između ta dva stanja.
     Malim, uzbunjujućim slovima, na njemu je pisala samo jedna reč:

     PANIKA

     Trenutak ranije na njegovoj površini nije bilo nikakavih oznaka niti pukotina. Sada ih je bilo. Rasle su.
     Panika, rekao je 'Vodič', model II. Ford poče da čini ono što mu je rečeno. Upravo se prisetio zbog čega su mu pužolika stvorenja delovala poznato. Raspored boja bio im je u korporacijski sivom tonu, ali u svim drugim pogledima izgledali su tačno kao Vogoni.