4.

     Triša poče da oseća kako se svet urotio protiv nje. Znala je da je taj osećaj savršeno normalan posle noćnog leta na istok, kada iznenada treba da se boriš sa čitavim jednim danom koji te tajanstveno ugrožava i za koji nisi ni najmanje pripremljena. Pa ipak.
     Na travnjaku su se videli tragovi.
     Nije, zapravo, baš Bog zna koliko marila za tragove na svom travnjaku. Tragovi na njenom travnjaku mogli su da odu i skoče kroz prozor što se nje tiče. Bila je subota ujutro. Upravo je stigla kući iz Njujorka i osećala se umorno, na kraj živaca i paranoidno i jedino je želela da ode u krevet dok radio tiho svira i da postepeno utone u san uz zvuke Neda Šerina koji strašno pametno priča o nečemu.
     Ali Erik Bartlet nije nameravao da je pusti da utekne, a da dobro ne pogleda tragove. Erik je bio stari vrtlar koji je dolazio iz sela subotom izjutra da joj bode po vrtu štapom. Nije verovao u ljude koji rano izjutra dolaze iz Njujorka. Nije se uklapao u to. Bilo je to protivprirodno. Ali verovao je bukvalno u gotovo sve drugo.
     "Verovatno oni vanzemaljci", reče on, naginjući se i gurkajući ivice malih udubljenja štapom. "Mnogo slušam o vanzemaljcima ovih dana. Sve nešto imam osećaj da su to oni."
     "Zar?" upita Triša i krišom pogleda na sat. Deset minuta, računala je. Biće u stanju da stoji uspravno još deset minuta. Onda će se naprosto preturiti, bila u spavaćoj sobi ili i dalje ovde u vrtu. I to ukoliko bude morala samo da stoji. Ako bude još prisiljena da pametno klima glavom i govori: 'Zar?' s vremena na vreme, to bi moglo da skreše vreme na pet minuta.
     "O, da", reče Erik. "Ponekad dođu ovamo, slete vam na travnjak, a onda opet odzuje, ponekad sa vašom mačkom. Gospođa Vilijams iz pošte, njenu mačku - znate, onu žućkastu - kidnapovali su vanzemaljci. Naravno, vratili su je sutradan, ali bila je veoma neobično raspoložena. Čitavog jutra se šunjala, a onda je popodne zaspala. Obično je bilo obrnuto, u tome je stvar. San izjutra, šunjanje popodne. Pomešale joj se vremenske zone, razumete, od boravka na međuplanetnoj letelici."
     "Razumem", reče Triša.
     "Još su je i obojili prugasto, kaže ona. Ovi tragovi su baš od one vrste tragova kakve bi verovatno ostavile njihove letelice."
     "Ne mislite da je to od kosačice?" upita Triša.
     "Da su tragovi više okrugli, rekao bih da je tako, ali ovi su baš valjkasti, vidite. Sve u svemu, mnogo više vanzemaljski."
     "Reč je o tome da ste pomenuli kako se kosačica pokvarila; trebalo bi je srediti, inače će početi da kopa rupe po travnjaku."
     "Stvarno sam to rekao, gospođice Triša, i stojim iza toga što sam rekao. Ne kažem ja da sto posto nije kosačica, samo kažem šta mi izgleda verovatnije, kad uzmete u obzir oblik rupa. Dođu preko onog drveća, razumete, u svojim modulima za spuštanje..."
     "Eriče..." reče Triša strpljivo.
     "Nego, znate šta, gospođice Triša", reče Erik. "Da pogledam ja tu kosačicu, kao što sam hteo prošle nedelje, a vas ću da ostavim na miru da radite šta vas je volja."
     "Hvala, Eriče", reče Triša. "U stvari, sada idem u krevet. Uzmite šta god vam treba iz kuhinje."
     "Hvala, gospođice Triša, i neka je sa srećom", reče Erik. On se saže i podiže nešto sa travnjaka.
     "Gle", reče. "Detelina sa tri lista. Za sreću, razumete."
     On pažljivo pogleda da proveri da li je prava detelina sa tri lista, a ne normalna četvorolisna kojoj je jedan list otpao. "Ali da sam ja na vašem mestu, pazio bih na znakove muvanja svemiraca po ovim krajevima." On prodornim pogledom odmeri obzorje. "Naročito iz pravca Henlija."
     "Hvala, Eriče", reče Triša ponovo. "Hoću."
     Ona ode u krevet, pa je nevezano sanjala o papagajima i drugim pticama. Popodne je ustala i nespokojno se muvala po okolini, nesigurna šta bi da radi tokom ostatka dana, odnosno, zapravo, tokom ostatka života. Provela je najmanje jedan sat u premišljanju da li da krene do grada i provede veče kod Stavra. Bilo je to trenutno glavno mesto navraćanja visokotiražnih medijskih ljudi, a kada bi videla dva prijatelja možda bi se lakše vratila u kolotečinu. Na kraju je odlučila da pođe. Zamisao nije bila loša. Tamo je obično bilo zabavno. Veoma drag bio joj je i sam Stavro, Grk čiji je otac bio Nemac - prilično čudna kombinacija. Triša je pre dve večeri otišla u 'Alfu', Stavrov prvobitni klub u Njujorku; vodio ga je njegov brat Karl, koji je o sebi mislio kao o Nemcu čija je mati Grkinja. Stavro bi bio veoma srećan da čuje kako je Karl uprskao vođenje njujorškog kluba i Triša će zato otići i usrećiti ga. Nije bilo baš previše ljubavi između Stavra i Karla Milera.
     U redu. To će da učini.
     Sledeći sat provela je premišljajući šta da obuče. Najzad se odlučila za slatku haljinicu koju je kupila u Njujorku. Telefonirala je prijateljici da vidi koga će biti u klubu te večeri i saznala da je ovaj čitave večeri zatvoren zbog neke privatne zabave povodom venčanja.
     Pade joj na pamet kako je pokušaj da živiš u skladu sa nekakvim planom otprilike kao kada pokušavaš da kupiš sastojke za neki recept u supermarketu. Dobiješ jedna od onih kolica koja naprosto neće da idu u pravcu u kome ih gurneš i završiš tako što moraš da kupiš potpuno druge stvari. Šta onda radiš sa time? Šta radiš sa receptom? Nije znala.
     Uglavnom, te večeri vanzemaljski svemirski brod sleteo joj je na travnjak.