6.

     Ford Prefekt doskoči na pod u trku. Tle se nalazilo na otprilike tri palca dalje od tunela za ventilaciju nego što se sećao i zato je pogrešno procenio tačku na kojoj će doskočiti na pod, počeo da trči prerano, nespretno se zateturao i uganuo članak. Prokletstvo. Svejedno je otrčao hodnikom, lako šepajući.
     Svuda po zgradi alarmi su eruptirali u uobičajenu mahnitost uzbuđenja. On se baci u zaklon iza uobičajenih ormarića za zalihe, obazre se da proveri da ga niko nije primetio i poče brzo da peca po torbici za uobičajenim stvarima koje će mu biti potrebne.
     Članak ga je, neuobičajeno, boleo kao đavo.
     Tle ne samo što je bilo tri palca dalje od tunela za ventilaciju nego što se sećao, već je i bilo na drugoj planeti od one koje se sećao, ali tri palca su bili ta koji su ga uhvatila na legalu. Uredi 'Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju' često su u veoma kratkom roku prebacivani sa jedne planete na drugu, zbog lokalne klime, lokalnih neprijateljstava, računa za struju ili poreza, ali uvek su ponovo sazdavani na istovetan način, gotovo do poslednjeg molekula. Za mnogobrojne zaposlene u kompaniji, raspored njihovih ureda predstavljao je jedinu stalnu veličinu za koju su znali u ozbiljno izobličenoj ličnoj Vaseljeni.
     Ali nešto je bilo čudno.
     To samo po sebi nije bilo iznenađujuće, pomisli Ford dok je vadio peškir za bacanje lake kategorije. Bukvalno sve u njegovom životu bilo je, u većoj ili manjoj meri, čudno. Reč je bila samo o tome da je izgledalo čudno na nešto drugačiji način u poređenju sa onim načinom na koji je navikao da stvari budu čudne, a to je bilo, pa, neobično. Nije smesta mogao da razluči šta je to.
     Izvadio je univerzalni ključ broj 3.
     Alarmi su radili na isti onaj stari način koji je dobro poznavao. Bilo je u njima neke muzike uz koju gotovo da je mogao da pevuši. Sve to bilo je veoma poznato. Svet napolju bio je nov za Forda. Nikada pre nije bio na Sakvo-Pilia Henši i dopala mu se. Imala je neku vrstu karnevalske atmosfere.
     On izvadi iz torbice dečji luk i strelu koje je kupio na uličnoj tezgi.
     Otkrio je da je razlog za karnevalsku atmosferu na Sakvo-Piliji Henši taj što su meštani svetkovali godišnji praznik pretpostavljenja Svetog Antvelma. Sveti Antvelm bio je, tokom života, slavni i popularni kralj koji je svima doneo slavnu i popularnu pretpostavku. Kralj Antvelm pretpostavio je da svi žele, budući da su sve ostale stvari bile sređene kako valja, da budu srećni, da uživaju i da se zabavljaju najbolje što mogu. Na samrti poslednja volja bila mu je da sve lično bogatsvo zavešta za finansiranje godišnje svetkovine koja će svakoga podsećati na to, sa mnogo dobre hrane, plesa i naročito otkačenim igrama kao što je bila 'ulovite voketa'. Njegova pretpostavka bila je tako blistavo dobra da su ga zbog nje proglasili za sveca. Ne samo to, već su one ljude koji su ranije proglašavani za svece zbog stvari kao što su smrt kamenovanjem na način bedan u svakom pogledu ili život naglavce u burićima punim izmeta smesta ražalovali i sada se za njih smatralo da predstavljaju priličnu bruku.
     Poznati H-oblik zgrade 'Autostoperskog vodiča' dizao se nad obrisima grada i Ford Prefekt probio se u njega na poznati način. Uvek je ulazio kroz sistem za ventilaciju, a ne kroz glavni ulaz, zbog toga što su glavnim ulazom patrolirali roboti čiji je zadatak bio da ispituju zaposlene u dolasku u vezi sa troškovima. Računi Forda Prefekta bili su na zlom glasu kao složeni i teški i on je, sve u svemu, otkrio da su roboti sa ulaza previše loše opremljeni da shvate razloge koje je želeo da iznese u vezi sa njima. Zbog toga mu se više dopadalo da uđe drugim putem.
     To je pretpostavljalo uključivanje gotovo svih alarma u zgradi, ali ne i onog u odeljenju računovodstva, a to je bilo baš ono što se Fordu dopadalo.
     Sakrio se iza ormarića za zalihe, liznuo gumenu sisaljku na vrhu strelice-igračke i onda je namestio na strunu luka.
     Posle otprilike trideset sekundi robot za obezbeđenje, veliki kao omanja dinja, ulete hodnikom otprilike u visini struka, pri tome osmatrajući levo i desno ne bi li opazio išta neuobičajeno.
     Đavolski valjano odmereno, Ford mu izbaci strelu na put. Strela prelete hodnik i zakači se, uzdrhtala, za suprotni zid. Dok je letela, senzori robota u trenutku se prikovaše na nju i robot zaokrenu za devedeset stepeni da bi je sledio i video šta je to, kog đavola, i kuda se zaputilo.
     To je kupilo Fordu jednu dragocenu sekundu, tokom koje je robot bio okrenut na suprotnu stranu. On baci peškir preko letećeg robota i pogodi ga.
     Zbog raznoraznih senzorskih izraštaja kojima je robot bio ukrašen, on nije mogao da manevriše unutar peškira i samo se trzao napred-nazad, nemoćan da se okrene i suoči sa zarobljivačem.
     Ford ga brzo povuče prema sebi i pribi ga uz tle. Ovaj poče žalostivo da cvili. Jednim brzim i uvežbanim pokretom Ford posegnu ispod peškira univerzalnim ključem broj 3 i odvrnu malu, plastičnu ploču na vrhu robota koja je otvarala pristup njegovim logičkim kolima.
     E sad, logika je divna stvar, ali, kao što je proces evolucije otkrio, ima određenih nedostataka.
     Sve što misli logično može da se nadmudri od strane nečega drugoga što misli bar u isto tolikoj meri logično. Najlakši način da se nadmudri savršeno logičan robot jeste da mu se ubacuje isti redosled nadražaja ponovo i ponovo, tako da se ovaj zatvori u petlju. To su pokazali slavni opiti sa sendvičima sa haringom, sprovođeni pre više milenijuma na MIZSIMOIOS-u (Maksimegalonskom institutu za sporo i mukotrpno otkrivanje iznenađujuće očiglednih stvari).
     Robot je programiran da veruje kako voli sendviče sa haringom. To je, u stvari, bio najteži deo čitavog opita. Jednom kada je robot programiran da poveruje kako voli sendviče sa haringom, pred njega je stavljen sendvič sa haringom. Na šta bi robot pomislio: 'Ah! Sendvič sa haringom! Ja volim sendviče sa haringom.'
     Onda bi se sagao i uzeo sendvič sa haringom u svoje hvataljke za sendviče sa haringama i ponovo se podigao. Na nesreću po robota, ove su bile izrađene na takav način da je čin ispravljanja izazivao ispadanje sendiča sa haringama pravo sa hvataljki za sendviče sa haringama i njihov pad na pod ispred robota. Na šta bi robot pomislio: 'Ah! Sendvič sa haringom...' - i stao da ponavlja isti čin ponovo i ponovo. Jedina stvar koja je sprečavala da sendviču sa haringama ne dosadi čitav prokleti posao i da ne otpuzi u potragu za drugim načinima ubijanja vremena bilo je to što je sendvič sa haringama, budući da je reč o parčetu mrtve ribe između dve kriške hleba, bio za nijansu manje svestan onoga što se dešava nego robot.
     Naučnici na Institutu otkrili su na taj način vučnu silu iza svih promena, razvoja i noviteta u životu, a reč je bila o sledećem: sendviči sa haringama. Objavili su članak o tom efektu, koji je pretrpeo opšte kritike kao izuzetno tupav. Onda su proverili brojke koje su otkrili i shvatili da su, u stvari, otkrili ono što se naziva 'dosada', ili, radije, praktičnu funkciju dosade. U groznici uzbuđenja nastavili su da otkrivaju druga osećanja, poput 'razdražljivosti', 'potištenosti', 'neodlučnosti', 'mrzovolje' i tako dalje. Sledeći veliki proboj ostvaren je kada su prestali da koriste sendviče sa haringom, prilikom čega im je na raspolaganje došao čitav jedan talas novih osećanja za proučavanje, kao što su 'olakšanje', 'radost', 'živahnost', 'apetit', 'zadovoljstvo' i, najvažnije od svega, želja za 'srećom'.
     To je bio najveći od svih proboja.
     Ogromne gomile složenih kompjuterskih programa koji su upravljali ponašanjem robota u svim mogućim slučajevima mogle su se zameniti veoma jednostavno. Robotima je samo bila potrebna sposobnost da se ili dosađuju ili da budu srećni, kao i dva uslova koje je trebalo ispuniti da bi se ostvarila ta stanja. Ostalo će odraditi sami.
     Robot koga je Ford zarobio pod peškirom u tom trenutku nije bio srećan robot. On je bio srećan kada je mogao da se kreće. Bio je srećan kada je mogao da vidi druge stvari. Naročito je bio srećan kada bi video kako se druge stvari kreću, a posebno ukoliko su se te druge stvari kretale i radile stvari koje ne bi smele, zbog toga što je onda mogao, uz prilično zadovoljstvo, da ih prijavi.
     Ford će to uskoro popraviti.
     On čučnu iznad robota i stisnu ga kolenima. Peškir je ovome i dalje prekrivao sve senzorske mehanizme, ali Ford mu je sada otkrio logička kola. Robot je cmizdravo i jadno zujao, ali mogao je samo da se trza, ali ne i stvarno da se pokrene. Upotrebivši ključ, Ford izvadi mali čip iz ležišta. Čim je ovaj izišao, robot zaneme i naprosto stade gde se zatekao kao u komi.
     Čip koji je Ford izvadio bio je onaj koji je sadržavao sve uslove koje je trebalo ispuniti da bi se robot osećao srećno. Robot je bio srećan kada malo naelektrisanje iz tačke sa leve strane čipa stigne u drugu tačku sa desne strane. Čip je određivao hoće li naelektrisanje tamo stići ili neće.
     Ford izvadi malo parče žice koje je bilo prodenuto kroz peškir, pa gurnu jedan kraj u gornju levu rupu podnožja čipa, a drugi kraj u rupu desno dole.
     To je bilo sve. Sada je robot mogao da bude srećan šta god se desilo.
     Ford brzo ustade i skide peškir. Robot se diže ushićeno u vazduh po nekakvoj izuvijanoj putanji.
     On se okrenu i vide Forda.
     "Gospodine Forde, ser! Toliko sam srećan što vas vidim!"
     "Hej, ćao, mali druškane", reče Ford.
     Robot smesta javi centralnoj kontroli da je sve sada najbolje što može biti u ovom najboljem od svih mogućih svetova, alarmi se hitro smiriše i život se vrati na normalu.
     To jest, gotovo na normalu.
     Bilo je nečeg čudnog u vezi sa čitavim mestom.
     Mali robot grgoljio je od električnog zadovoljstva. Ford požuri niz hodnik, pustivši da naprava lebdi po njegovom tragu i govori mu kako je prijatno sve i koliko joj je drago što može to da mu kaže.
     Međutim, Ford se nije osećao prijatno.
     Prolazio je pored lica ljudi koje nije poznavao. Nisu izgledali poput njegove vrste ljudi. Bili su previše uredni. Oči su im bile previše mrtve. Svaki put kada bi pomislio da je u daljini ugledao nekoga koga poznaje i požurio da se pozdravi, ispostavilo bi se da je to neko drugi, sa sveukupno mnogo začešljanijom frizurom i mnogo pouzdanijim, odlučnijim pogledom od, pa, od ikoga koga je Ford poznavao.
     Stepenište je pomereno dva palaca ulevo. Tavanica je neznatno spuštena. Hol je bio preuređen. Sve te stvari nisu bile same po sebi zabrinjavajuće, iako su malo rastrojavale. Stvar koja je zabrinjavala bio je dekor. Nekada je bio nametljiv i drečav. Skup - jer se 'Vodič' prodavao tako dobro po civilizovanoj i postcivilizacijskoj Galaksiji - ali skup i zabavan. Otkačene mašine za igre bile su nanizane po hodnicima. Ludački obojeni klaviri visili su sa tavanice, opaka morska stvorenja sa planete Viv izranjala su iz bazena po atrijumima ispunjenim drvećem, robotski batleri u tupavim košuljama vrteli su se po hodnicima u potrazi za šakama u koje bi mogli da gurnu penušava pića. Ljudi su vodili grozozmajeve na povocu i držali pterosponde na nosačima po uredima. Narod je umeo dobro da se zabavlja, a ako neko i nije, mogao je da se upiše na kurseve koji će to popraviti.
     Sada nije bilo ničega od svega toga.
     Neko je prošao po mestu i obavio ogavni posao dovođenja u sklad sa dobrim ukusom.
     Ford oštro skrenu u jednu malu senicu, pruži ruku i povuče letećeg robota za sobom. Tu čučnu i zapilji se u grgotavog kibernauta.
     "Šta se ovde desilo?" hteo je da zna.
     "Oh, sve same najlepše stvari, ser, sve same najlepše moguće stvari. Smem li da vam sednem u krilo, molim vas?"
     "Ne", reče Ford i odgurnu stvar. Ova je toliko uživala u tome da bude odbačena na takav način da je počela da se njiše gore-dole, grgolji i obeznanjuje. Ford je ponovo dograbi i zadrža čvrsto u vazduhu na stopu od lica. Ova pokuša da ostane gde jeste, ali nije mogla da se suzdrži da blago ne drhti.
     "Nešto se promenilo, zar ne?" prosikta Ford.
     "Oh, da", skičao je robot, "na najčarobniji i najdivniji način. Toliko mi je lepo zbog toga."
     "Pa kako je onda bilo ranije?"
     "Izvanredno."
     "A dopada ti se način na koji se promenilo?" hteo je da zna Ford.
     "Dopada mi se sve", ječao je robot. "Naročito kada tako vičete na mene. Učinite to ponovo, molim vas."
     "Samo mi reci šta se desilo!"
     "Oh, hvala, hvala!"
     Ford uzdahnu.
     "U redu, u redu", prodahta robot. "'Vodič' je promenio vlasništvo. Ima novu upravu. Sve je toliko predivno da mi dođe da se istopim. Stara uprava bila je isto tako prekrasna, razume se, iako nisam siguran da sam tako mislio u svoje vreme."
     "To je bilo pre nego što ti je u glavu gurnuto parče žice."
     "Kako istinito. Kako divno istinito. Kako divno, penušavo, iskričavo, silovito istinito. Kako istinski ekstatično ispravno opažanje."
     "Šta se desilo?" ustrajao je Ford. "Ko je u toj novoj upravi? Kada su preuzeli vođstvo? Ja... oh, nema veze", dodade on kada mali robot poče da blebeće od nekontrolisanog zadovoljstva i da mu se trlja o koleno. "Idem da vidim sam."
     Ford se baci na vrata glavnog i odgovornog urednika, skupi se u čvrstu loptu kada okvir prsnu i popusti, brzo se otkotrlja preko poda do mesta na kome su obično stajala kolica sa nekim od najmoćnijih i najskupljih napitaka u Galaksiji i dograbi kolica; zatim, koristeći ih kao zaklon, prevuče i njih i sebe preko glavnog izloženog dela poda ureda do mesta gde je stajala skupocena i izuzetno neukusna statua Lede i Oktopoda i sakri se iza nje. U međuvremenu je mali robot za obezbeđenje, ušavši u visini prsa, bio počašćen samoubilačkim zadovoljstvom zato što je odvukao puščanu paljbu sa Forda.
     Takav je bar bio plan, i to neophodan. Trenutni glavni i odgovorni urednik, Stagjar-zil-Dogo, bio je opasno neuravnotežen tip koji je na ubitačan način gledao saradnike koji bi mu se pojavili u uredu bez stranica svežeg, proverenog primerka i imao je bateriju laserski navođenog vatrenog oružja povezanog sa posebnim napravama za skeniranje u okviru vrata koje je trebalo da prepoznaju sve one koji samo donose izuzetno dobar razlog zbog čega nisu ništa napisali. Na taj način obezbeđivan je visok prinos.
     Na nesreću, kolica sa pićem nisu bila tu.
     Ford se očajnički bacio postrance i napravio salto prema statui Lede i Oktopoda, koja takođe nije bila tu. Kotrljao se i bacao po odaji u nekoj vrsti nasumične panike, sapleo se, poleteo, tresnuo u prozor koji je srećom bio građen tako da izdrži raketne napade, odbio se i sručio u izgruvanu i iznurenu gomilu iza prijatne, sive sofe od gužvane kože, koja ranije nije bila tu.
     Posle nekoliko sekundi lagano je provirio povrh sofe. Kao što nije bilo kolica sa pićem i Lede sa Oktopodom, isto tako, zapanjujuće, nije bilo ni puščane paljbe. On se namršti. Sve to bilo je u potpunosti pogrešno.
     "Gospodin Prefekt, pretpostavljam", reče nečiji glas.
     Glas je dolazio od nalickane spodobe iza ogromnog keramičkog radnog stola uokvirenog tikovinom. Stagjar-zil-Dogo možda je i bio đavolska osoba, ali niko ga, iz čitavog niza razloga, nije mogao nazvati nalickanim. To nije bio Stagjar-zil-Dogo.
     "Prema načinu vašeg ulaska pretpostavljam da trenutno nemate novog materijala za, ovaj, 'Vodič'", reče nalickana spodoba. Tip je sedeo laktova oslonjenih o sto i držao vrhove prstiju na način koji, neobjašnjivo, nikada nije proglašen za zločin.
     "Imao sam posla", reče Ford poprilično slabašnim glasom. On se teturavo podiže na noge, čisteći sa sebe prašinu. A onda pomisli: kog đavola govorim slabašnim glasom? Moraće da preuzme kontrolu nad čitavom situacijom. Treba da otkrije ko je, do đavola, ta osoba - i iznenada je smislio način da to učini.
     "Ko si ti, do đavola?" upita on.
     "Ja sam tvoj novi glavni i odgovorni urednik. To jest, ukoliko odlučimo da zadržimo tvoje usluge. Ime mi je Van Harl." Nije pružio ruku. Samo je dodao: "Šta si to učinio tom robotu za obezbeđenje?"
     Mali robot se vrlo, vrlo polako kotrljao po tavanici i tiho ječao za sebe.
     "Učinio sam da bude veoma srećan", odreza Ford. "To mi dođe kao misija. Gde je Stagjar? Još bitnije, gde su mu kolica sa pićem?"
     "Gospodin zil-Dogo više nije u ovoj organizaciji. Pretpostavljam da mu kolica sa pićem pomažu da se pomiri sa tom činjenicom."
     "Organizacija?" dreknu Ford. "Organizacija? Koja prokleto tupava reč za ovakvu firmu!"
     "Upravo je to naše mišljenje. Nestruktuiranost, preplaćenost, neorganizovanost, prealkoholiziranost. I sve to", dodade Harl, "samo što se tiče urednika."
     "Ja ću da se staram o vicevima", dreknu Ford.
     "Ne", reče Harl. "Ti ćeš da se staraš za kolumnu o restoranima."
     On baci pred njega na sto parče plastike. Ford se nije pokrenuo da ga podigne."
     "Ti - šta?" upita Ford.
     "Ne. Ja Harl. Ti Prefekt. Ti raditi kolumnu o restoranima. Ja sedeti ovde i govoriti da ti raditi kolumnu o restoranima. Ti kapirati?"
     "Kolumnu o restoranima?" upita Ford, previše zbunjen da bi se još stvarno naljutio.
     "Sedi, Prefekte", reče Harl. On napravi krug u svojoj fotelji na okretanje, ustade i poče da posmatra majušne mrlje koje su uživale u karnevalu dvadeset tri sprata niže.
     "Vreme je da dignemo ovaj posao na zdrave temelje, Prefekte", odreza on. "Mi u Preduzeću InfiniDim smo..."
     "Vi - gde?"
     "Preduzeće InfiniDim. Kupili smo vaš 'Vodič'."
     "InfiniDim?"
     "Milione smo uložili u to ime, Prefekte. Počni da ga voliš ili počni da se pakuješ."
     Ford sleže ramenima. Nije imao šta da pakuje.
     "Galaksija se menja", reče Harl. "I mi moramo da se menjamo sa njom. Da idemo s tržištem. Tržište napreduje. Nove težnje. Nove tehnologije. Budućnost je..."
     "Ništa mi ne pričaj o budućnosti", reče Ford. "Bio sam uzduž i popreko u budućnosti. Pola vremena provodim tamo. Isto je kao i bilo gde drugde. Bilo kada drugde. Šta god. Iste stare stvari u bržim kolima i po smrdljivijem vazduhu."
     "To je jedna budućnost", reče Harl. "To je tvoja budućnost. Moraš da naučiš da misliš multidimenziono. Postoje bezgranične budućnosti koje se protežu u svim smerovima od ovog trenutka - a i od ovog, i od ovog. Na milijarde, a umnožavaju se svakim trenom! Svaki moguć položaj svakog mogućeg elektrona naduvava se u milijarde mogućnosti! Milijarde i milijarde blistavih, sjajnih budućnosti! Znaš li šta to znači?"
     "Pljuckaš sebi na bradu."
     "Milijarde i milijarde tržišta!"
     "Shvatam", reče Ford. "Znači, prodajete milijarde i milijarde 'Vodiča'."
     "Ne", reče Harl, posegnu za svojom maramicom i ne nađe je. "Izvini", reče on, "ali ovo me toliko uzbudi." Ford mu pruži svoj peškir.
     "Razlog zbog koga ne prodajemo milijarde i milijarde 'Vodiča'", nastavi Harl, pošto je obrisao usta, "jesu troškovi. Umesto toga, prodajemo jedan jedini 'Vodič' milijardama i milijardama puta. Koristimo višedimenzionu prirodu Vaseljene da bismo srezali troškove izrade. I ne prodajemo ga stoperima bez prebijene pare. Koja je to bila glupa zamisao! Naći deo tržišta koji, više ili manje po definiciji, nema ni prebijene pare i onda pokušavati da prodaješ njemu. Ne. Prodajemo uticajnom poslovnom putniku i njegovoj ženi na odmoru u milijardama, milijardama različitih budućnosti. To je najkorenitiji, najdinamičniji i najprodorniji poslovni poduhvat u čitavoj multidimenzionoj beskonačnosti vreme/prostor/verovatnoća."
     "A od mene biste hteli da vam budem restoranski kritičar", reče Ford.
     "Cenili bismo tvoje priloge."
     "Ubij!" drekne Ford. To je dreknuo na svoj peškir.
     Peškir skoči iz Harlovih ruku.
     Nije to bilo zbog toga što je imao imalo sopstvenu pokretačku silu, već zbog toga što je Harla toliko prenerazila pomisao da bi je mogao imati. Sledeća stvar koja ga je prenerazila bio je prizor Forda Prefekta kako leti na njega preko stola pesnicama napred. U stvari, Ford je samo skočio za kreditnom karticom, ali ne možete zauzimati onu vrstu položaja kakvu je Harl zauzimao u onakvoj vrsti organizacije u kakvoj ga je Harl zauzimao bez razvijanja zdravog paranoidnog pogleda na život. On učini pametan korak u smislu bezbednosti tako što se bacio unatrag, oštro udario glavom u staklo neprobojno za rakete, a potom utonuo u niz zabrinutih i izuzetno ličnih snova.
     Ford je ležao preko stola, iznenađen kako je sve lako prošlo. On hitro baci pogled na parče plastike koje je sada držao u ruci - bila je to Dine-O-Račun kreditna kartica sa njegovim imenom već ugraviranim i datumom isticanja dve godine od sada, što je možda bila najuzbudljivija stvar koju je Ford ikada video u životu - a onda se uspentrao preko stola da se postara za Harla.
     Ovaj je disao prilično lako. Fordu pade na pamet da bi disao još lakše kada mu težina novčanika ne bi pritiskala grudi, i zato je gurnuo ruku u Harlov džep na grudima i počeo da prebira po njemu. Lepa svota gotovine. Kreditna dokumentacija. Članska karta Ultragolf kluba. Druge klupske članske karte. Fotografija nečije žene i porodice - verovatno Harlove, ali ovih dana čovek nije mogao da bude siguran. Zauzeti službenici nisu imali vremena za ženu i porodicu sa punim radnim vremenom, već su ove naprosto iznajmljivali za vikend.
     Ha!
     Nije mogao da poveruje šta je upravo pronašao.
     Polako je izvadio iz novčanika jedno jedino ludački uzbudljivo parče plastike, ugneždeno u svežnju potvrda.
     Nije bilo ludački uzbudljivo gledati ga. U stvari, bilo je prilično dosadno. Bilo je manje i nešto deblje od kreditne kartice i poluprovidno. Ukoliko biste ga prineli svetlu, videli biste mnogo holografski kodiranih informacija i slika ubačenih pseudoinčima duboko ispod njegove površine.
     Bio je to Ident-i-Olakš i bilo je baš nevaljalo i šašavo od Harla što ga je vucarao po novčaniku, iako savršeno shvatljivo. Danas je bilo toliko različitih načina na koji se od vas zahtevalo da pružite potpuni dokaz svog identiteta da je život lako mogao postati izuzetno zamoran već zbog te činjenice, na stranu problemi prilikom pokušaja da se dejstvuje kao koherentna svest u jednoj epistemološki neodređenoj Vaseljeni. Na primer, pogledajte samo mašine za gotovinu. Redovi ljudi stoje i čekaju da im se očitaju otisci prstiju, da im se skaniraju mrežnjače, sastruže nešto kože sa zadnjeg dela vrata i da se podvrgnu trenutnoj (ili gotovo trenutnoj - dobrih šest ili sedam sekundi u zamornoj stvarnosti) genetskoj analizi, zatim da odgovaraju na trik pitanja o članovima svoje porodice kojih se čak nisu ni sećali, kao i o zabeleženim omiljenim bojama stolnjaka. I sve to samo da bi podigli malo rezervnog novca za vikend. Ukoliko ste pokušavali da dobijete kredit za turbo auto, da potpišete sporazum o smanjenju broja balističkih projektila ili da platite za čitav restoran, stvari su lako mogle postati stvarno zamorne.
     I zato, Ident-i-Olakš. On je svaku svakcijatu informaciju o vama, vašem telu i životu beležio na jednu svenamensku karticu koju su mašine mogle da očitavaju i koju ste onda bili u prilici da nosite po novčaniku, što je predstavljalo najveći trijumf tehnologije do dana današnjeg i nad samom sobom i nad zdravim razumom.
     Ford ga gurnu u džep. Upravo mu je pala na pamet izuzetno dobra zamisao. Pitao se koliko dugo će Harl ostati bez svesti.
     "Hej!" povika on na malog robota veličine bundeve koji je i dalje balavio od euforije na tavanici. "Hoćeš da ostaneš srećan?"
     Robot progrglja da hoće.
     "Onda se drži mene i bez greške radi sve što ti kažem."
     Robot odgovori da je sasvim srećan tamo gde se zatekao na tavanici, hvala lepo. Nikada ranije nije shvatio koliko se čistog uživanja može dobiti zahvaljujući valjanoj tavanici i želeo je da dublje istražuje svoja osećanja u pogledu tavanica.
     "Samo ostani", reče Ford, "pa će ubrzo da te uhvate i da ti zamene čip za uslovljavanje. Ako hoćeš da ostaneš srećan, kreći odmah."
     Robot ispusti dugi, osećajni uzdah potisnute tuge i uz oklevanje dolebde sa tavanice.
     "Čuj", reče Ford, "možeš li da usrećuješ ostatak sistema za bezbednost jedno dva minuta?"
     "Jedna od radosti istinske sreće", pevušio je robot, "jeste deoba. Bujam, penušam se, prelivam od..."
     "U redu", reče Ford. "Samo ti proširi malo sreće po bezbednjačkoj mreži. Ne daj joj nikakve informacije. Samo je usreći, tako da ne oseti potrebu da te pita za bilo šta."
     On podiže peškir i veselo protrča kroz vrata. Život je u poslednje vreme postao malo turoban. Sada je pokazivao sve znake da će postati izuzetno lepršav.